Nervoza, smanjena pažnja i učestalo zaboravljanje za Katarinu Simić bili su crvena lampica da treba da promeni svakodnevne navike.
„Dnevno sam provodila i do šest sati uz telefon, u neku ruku, postala sam zavisna. Nisam mogla da se usredsredim na učenje, niti sam bila u stanju da dovršim već započete stvari, jer mi je koncentracija bila slaba", govori 25-godišnja Simić za BBC na srpskom.
Slične simptome primetila je kod sebe i gotovo dvostruko starija Vanja Mišić.
„Uhvatim sebe da po nekoliko sati buljim u ekran, listam stranice, umesto da šetam ili radim nešto drugo. Što sam duže uz ekran to sam nervoznija, koncentracija mi je loša, oči i glava me bole, a problem je što ne zapamtim ni pola šta sam pročitala", kaže ona za BBC na srpskom.
Poteškoće na koje se Katarina i Vanja žale glavni su simptomi problema koji je 2012. nemački psiholog Manfred Špicer nazvao digitalnom demencijom.
Time je želeo da ukaže na štetne posledice preterane upotrebe digitalne tehnologije na kognitivne funkcije ljudskog mozga, objašnjava Svetislav Mitrović sa Instituta za mentalno zdravlje.
„Mladi zloupotrebljavaju i provode mnogo vremena uz digitalne uređaje, rasuta im je pažnja, otežano pamte, loša im je koncentracija, kod mnogih se javlja zavisnost, a kod nekih su uočene i fiziološke poteškoće u razvoju. Radeći sa mladima uočavam da je njihova sposobnost učenja znatno manja u poređenju sa prethodnim generacijama", kaže on za BBC na srpskom.
'Imala sam utisak da nešto propuštam'
Katarina Simić je rođena 1999. u malom mestu u Srbiji. Prve naloge na društvenim mrežama otvorila je sa 16 godina, dok su njeni prijatelji već uveliko „živeli" u virtuelnom svetu.
Po prirodi povučena, pomislila je da bi to bio dobar način da se poveže sa vršnjacima sličnih interesovanja.
Broj provedenih sati pred ekranom se povećavao, a rasla je i njena zavisnost od društvenih mreža.
„Imala sam utisak da ako nisam aktivna nešto propuštam. To mi je oduzimalo mnogo vremena, nisam mogla da se usredsredim na učenje, a spremala sam prijemni za upis na fakultet", priseća se ona.
Da prekomerna izloženost digitalnim uređajima dovodi do ozbiljnih problema, jer se mozak sve manje koristi, godinama se upozorava, navodi doktor Svetislav Mitrović.
Kako funkcioniše mozak?
Leva hemisfera ovog organa odgovorna je za logičko razmišljanje, čitanje, pisanje i analiziranje, dok je desna zaslužena za emocije, maštu i kreativnost.
„Kada levu stranu strahovito opteretite informacijama, što se upravo čini učestalim korišćenjem savremenih mašina, gde se na dve, tri sekunde pojavljuje novi sadržaj, pojam, slika, ona radi opterećeno, dok se druga strana zapostavlja. Usled toga slabe i delovi mozga, čija je uloga da primaju obrađuju i prosleđuju informacije. Moždane ćelije prestaju da funkcionišu i njihov broj se smanjuje", objašnjava psihijatar.
Pojedina istraživanja su, kaže Mitrović, pokazala da su delovi mozga kod nekih tinejdžera nedovoljno razvijeni usled preteranog korišćenja digitalnih sredstava.
„Nekada smo pamtili brojeve telefona i na taj način trenirali naše vijuge, sada je sve nadohvat ruke, u nekoliko koraka. Gotovo sve što vam je potrebno može se lako naći na internetu, mozak se sve manje koristi, a ako ga ne upotrebljavamo, on se polako gasi", navodi doktor.
Dodatni problem na koji ukazuje jeste što se kod mladih usled sve većeg povlačenja u digitalni svet ne razvijaju ni socijalne veštine. U druženju učestvuje svih pet čula, dok se na društvenim mrežama odvija drugačija komunikacija. To su uglavnom ljudi koje niste videli, a vrlo moguće ih niste ni čuli, razgovori su ograničeni, prostor je skučen, rečnik se ne proširuje", dodaje on.
Profesorka Bojana Bodroža sa Odseka za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kaže da treba razlikovati aktivnu i pasivnu upotrebu društvenih mreža.
I dok kod aktivne učestvujemo u kreiranju sadržaja, razmeni ideja i informacija, kod pasivne smo puki posmatrači, što može da stvori dugoročne negativne posledice.
„Vi ne učestvujete, već ste izloženi raznim objavama koje mahom predstavljaju idealizovan svet. To kod ljudi nesvesno stvara potrebu za upoređivanjem i stvaranjem nezadovoljstva, ako u tome ne može da parira, što kasnije može da vodi i do pojave depresije, anksioznosti i drugih psiholoških problema", objašnjava ona za BBC na srpskom.
Foto: Pixabay.com
Klopka društvenih mreža
Vanja Mišić je odrastala bez pametnih uređaja, ali je poput mnogih upala u „njihovu zamku".
„Mislim da sam i mentalno i fizički bolje funkcionisala kada ih nisam imala. Odrastanje mi deluje kao neka druga dimenzija, jer je sve bilo drugačije, više smo se družili, razgovarali", priseća se ova 43-godišnjakinja.
I dok ona pamti dane bez digitalnih aparata, njena ćerka je rođena u periodu kada su oni neizostavni deo svakodnevnog života.
Vanja se zato trudi da joj dete što manje vremena provodi uz pametni telefon, svesna da ne može u potpunosti da joj ga zabrani.
„Kada je duže pred ekranom, mnogo trepće, a kada joj oduzmem telefon, postaje nervozna, svađa se", dodaje.
Mila je bila treći razred kada su Vanja i njen partner odlučili da joj zaključaju telefon na dva do tri meseca, zato što nije htela da uči.
„Mozak joj je mnogo bolje radio, bila je usredsređenija na gradivo", priča ova mama.
Istraživanje Deca Evrope na internetu, objavljenom 2019. godine pokazuje da deca u Srbiji mnogo ranije imaju pristup digitalnim uređajima u poređenju sa vršnjacima iz evropskih zemalja. Prednjače i u broju sati pred ekranom.
Svako sedmo dete u Srbiji provede na internetu u proseku tri do četiri sata dnevno, dok je taj broj u Švajcarskoj, Danskoj, Estoniji i Francuskoj tri puta manji.
„Dete do treće godine ne bi smelo da vidi nijedan ekran, ali praksa pokazuje da to nije moguće, jer oni sada već sa godinu dana gledaju crtane filmove na pametnim telefonima, što nije dobro. Tinejdžeri i mladi bi uz digitalne uređaje trebalo da provedu sat i po do dva sata dnevno, ali je u praksi sve drugačije", kaže doktor Mitrović.
'Digitalni cunami' koji ne prestaje da raste
Zabraniti korišćenje ovih aparata nije moguće, jer su postali svakodnevica i nema čoveka koji bi ga se odrekao, tvrdi doktor.
„Mobilni telefon je sada sredstvo i za komunikaciju i za informisanje i za zabavu. Ako pokušate detetu da ga oduzmete možete izazvati burnu reakciju, bunt i ljutnju, što nije dobro", dodaje.
Umesto toga, on smatra da bi roditelji više trebalo da razgovaraju sa decom, podstičući ih na kreativne radnje i razmišljanje, odvraćajući im pažnju sa digitalnih sprava.
Rešenje je u čitanju, ali sa papira, u učenju stranog jezika, bavljenju sportom koji itekako ima uticaja na razvoj mozga.
Sličan je stav i profesorke Bodrože.
„Digitalna tehnologija neće nestati, ona je korisna i potrebna, ali bi roditelji trebalo više da se uključe i sa decom zajedno razgovaraju o sadržaju koji se prati. Postavljanjem pitanja i zajedničkim analiziranjem deca se podstiču na razmišljanje, uključuje im se mozak, jer nije upitno samo provedeno vreme, već i kvalitet sadržaja kojim su izložena", dodaje ona.
Foto: Pixabay.com
Koliko smo svesni ovog problema?
Nedovoljno, smatra Mitrović.
„To je digitalni cunami, koji se samo širi i koji će se tek manifestovati. Ako ne koristite dovoljno mozak, sposobnost pamćenja na duže staze je ugrožena, kognitivne veštine nam se ne razvijaju, a mi toga nismo svesni", zaključuje pesimistično.
Ipak, profesorka Bojana Bodroža kaže da digitalnu demenciju ne kritikuju svi u naučnom svetu.
„Mnogi ne misle da izloženost digitalnoj tehnologiji stvara štetne posledice kako tvrdi nemački psiholog Špicer. Oni tvrde da je reč o prilagođavanju našeg mozga na novo okruženje i okolnosti i da je to izuzetno pozitivno", navodi.
Ukazuje i da se digitalna demencija ne razvija kod svakog, što ne znači da ne treba govoriti o ovom problemu i njegovim posledicama.
Katarina Simić nedavno je na neko vreme zamenila pametni telefon starijim modelom, tek da može da se javi ili pošalje poruku.
„Mnogo bolje sam se osetila, više sam pamtila, brže sam učila, pažnja mi je bila bolja", opisuje promene koje je tada uočila.
Ponovo ima moderni telefon. Trudi se da zaista što manje vremena provodi pretražujući društvene mreže. Neke aplikacije je već obrisala. Lako, priznaje, nije.
Autor:
