"Beograd je evropska metropola koja mora živeti pulsom sadašnjeg, ali i budućeg vremena, a ne samo prošlog vremena i dikutabulnih retrospekcija"
Aleksandar Ivanović, arhitekta konzervator, u razgovoru za Srpski portal objasnio je koje kriterijume nepokretnost mora da ispunjava, ali i da sačuva, da bi bila kandidovana, odnosno da bi zadržala, status kulturnog dobra, što nije slučaj sa ruševinama kompleksa zgrada Generalštaba u ulicama Kneza Miloša i Nemanjine.
On upozorava da ova tema nikako ne sme biti politizovana, već da mora da se vrati na polje struke i ekonomske logike i da se iskjljučivo sa tog apsekta, objektivno i bez ikakvih romantičarskih primesa, posmatra i promišlja.
– U pitanju je lokacija koja je izuzetno važna i vredna, u jezgru drevnog Beograda, na kojem je nekada počivao izvorni kompleks zgrada Generalštaba, koji je nastao šezdesetih godina prošlog veka. Kompleks ovih objekata je memorija jednog trenutka, simbol jedne ideologije, simbol jednog režima. U takvoj klimi i stanju u društvu tada kada je ideja o istom začeta, na tim uporištima kompleks ovih objekata i jeste dobio mogućnost da se nalazi tu gde jeste – kaže Ivanović i objašnjava:
– Da bi se nepokretnost ili prostor proglasio za kulturno dobro, predmeti valorizacije moraju da poseduju kriterijume koji ga svrstavaju u red zapaženih nepokretnosti, da bi se dalje pažljivim proučavanjem tih kriterijuma zaključilo u nadležnim Službama zaštite da taj objekat ili prostor poseduju vrednosti i posebnosti koje mu daju mogućnost da uživaju poseban status u prostoru. Taj poseban status u prostoru štiti potencijalno proglašena kulturna dobra od intervencija, sve dok god se nadležna Služba zaštite ne odluči da li da ga proglasi za spomenik kulture, ili ne.
U slučaju zgrada Generalštaba, što je prema rečima našeg sagovornika apsurd i nonsens, ovaj kompleks objekata je proglašen za spomenik kulture retroaktivno, šest godina nakon bombardovanja, odnosno, nakon gubljenja kriterijuma koji su možda mogli da ga svrstaju u kulturno dobro i pre bombardovanja, a kamoli kada su iščezli urušavanjem po bombardovanju.
– Dakle, pred nama su građevinski ostaci koji više nemaju vrednost da počivaju tu gde jesu u svojstvu kulturnog dobra. Objekat više ne poseduje kriterijume da bude kulturno dobro. Da ih je uopšte i posedovao, on bi već bio proglašen i pre 1999. godine, a on je proglašen retroaktivno, kada više nije imao sledeće stvari: situacije spoljnih veza, svoje funkcionalnosti unutrašnje saobraćajne šeme, tehničkih karakteristika unutašnje ulice, svojih izvornih krovova, svoje autentične konstrukcije i najvažnije, svog autentičnog unutrašnjeg rasporeda prostorija – svega toga više nema u autentičnoj formi – pojašnjava arhitekta-konzervator.
On naglašava da Služba zaštite ne štiti kulise, zavese i ljušture, jer objekat nije kulisa i ljuštura, nego je arhitektonsko-građevnsko i prostorno-funkcionalno rešenje koje ima svoju unutrašnjost, funkcije, spratne visine, ulazne pristupe, hodnike, prolaze.
Foto: Tanjug/Srđan Ilić
– To bi isto bilo kao da štitite kutiju od cipela, bez cipela unutra – objasnio je Ivanović.
Kako kaže, suština je da ovaj objekat, takav kakav je bez realno postojanih spomeničkih vrednosti, suštinski uzurpira teren koji je vredan više stotina miliona dolara (samo lokacija) i postaje simbol nesposobnosti Grada i države da se sa tim problemom obračuna već 25 godina.
– Pokriva se nekakvim zavesama, platnima, umesto da se uđe u temu i da se tema reši. Moj stav po tom pitanju je vrlo ozbiljna, tehnička, arhitektonska i foto dokumentacija snimka postojećeg stanja na terenu ovih objekata, rušenje i raspisivanje javnog međunarodnog konkursa za privođenje objekta nameni uz veliku pozornost i pažljivost, pre svega, Službi zaštite, gradskih urbanista i, naravno, glavnog gradskog arhitekte i republičkog državnog urbaniste, po Zakonu o planiranju i izgradnji. Dakle, ta lokacija traži novu namenu, jer čini mi se da nigde u svetu, možda na nekoliko mesta samo, ne postoji da je centar vojnog uporišta i vojne vlasti u strogom centru prestoničkog grada. Znate, da se to nalazilo negde na periferiji mi ne bismo imali bombardovano vojno uporište u jezgru srpske prestonice.
Ivanović za Srpski portal objašnjava da osnovni apsurd jeste da se nešto štiti nakon što više nema elemenata za zaštitu, umesto da se pristupilo tome kada je to možda i postojalo, pre bombardovanja. Služba zastite spomenika kulture grada Beograda je već uveliko bila osnovana u vreme izgradnje i dugog postojanja kompleksa objekata Genralštaba do 1999. godine, te je indikativno da Služba nije vrednovala ovaj građevinski kompleks kao poseban.
– Oprostite, to je totalni apsurd. Dakle, da je imalo kvaliteta i kriterijuma za zaštitu, bilo bi vrednovano ili valorizovano pre nego što ih je pogubilo. Od 1965. kad je objekat podignut niko od stručnjaka nije primetio da ima elemenata za zaštitu, a onda se setio šest godina nakon bombardovanja, kad više nije imalo šta da se štiti. To je totalni apsurd.
Arhitekta naglašava da će govoriti istinu bez obzira što će u javnosti biti napadnut i kritikovan od strane svojih kolega:
– Znate, nije vredno sve što je staro – kaže Ivanović.
Kako je objasnio, netačne su tvrdnje je da je status kulturnog dobra trajan. Trajan je dok postoje kriterijumi da bude sa povlašćenim statusom. Ako ih više nema, iz bilo kog razloga, onda prestaje da bude kulturno dobro, ali ako se pojave neki novi kriterijumi, da on bude značajniji, nego u kategoriji u kojoj već jeste, onda se nivo kategorije penje.
– Usko specijalizovani stručnjaci treba da obaveštavaju javnost neporecivim činjenicama, a ne da zbunjuju javnost sa poluinformacijama i ličnim osećajima. U ovom trenutku imamo priču koja klizi na politički teren, koja se zloupotrebljava na razne načine i u razne svrhe i postaje tema koja nema veze ni sa čim drugim, osim sa strukom i ekonomskim aspektom. Moja misija je da je vratim u zonu struke i ekonomije, a ne da ostane u zoni stranaka i politike – kaže Ivanović i naglašava da politika u ovom slučaju ne sme da se uplete.
– Evo, pojavila se ekipa ljudi koja je „stegla zube“ i odlučila da reši taj problem nakon 25 godina čekanja i našao se neko ko ima petlju da zagrize po cenu da bude omražen i da reši problem koji svi pre njih nisu imali petlju da urade. Ovome treba pomoći. U ovom slučaju je apsurdno zadržavati status, ili ući u neku rekonstrukciju, jer pred nama je ruševina zdanja koje nisu vredne toga, pa čak ni pre urušavanja i gubljenja suštine – kaže Ivanović i dodaje da moramo da prihvatimo da Beograd mora da živi pulsom svog, ali i našeg i budućeg vremena.
– Beograd je evropska metropola koja mora živeti pulsom sadašnjeg, ali i budućeg vremena, a ne samo prošlog vremena i dikutabulnih retrospekcija – zaključio je arhitekta-konzervator Aleksandar Ivanović za Srpski portal.
Autor:
