Suzana Vasić je ranjena u ratu. Tada je izgubila oko. Postala je žrtva surove realnosti - jednoka, ćorava. Šta će ti ona? Gde ona može da radi? Samo jdeo onogo što je slušala pri svakom pokušaю da se zaposli i živi normalno svoj život.
Kako kaže, ona ne želi da je bilo ko žali, jer sve to je deo njenog života i nakon svih uvreda i diskriminacija postala je jača.
- Dolazim iz Brčog. Imala sam osam godina kada je počeo rat. Igrala sam se napolju sa ostalom decom, pala je granata i tada sam izgubila oko. Sećam se svega...pa, kao i svako dete, idu akcije, pa neko vreme kada je sve mirno i tad malo imamo jednostavno neku priliku da izađemo malo da se igramo. Ranjene smo ja i moja drugarica - ispričala je Suzana gostujući u Novom vikend jutru kod Jovane Jeremić.
Kako kaže, to je bilo 1993. godine.
Tada su ranjene ona i njena drugarica muslimanka koja je ostala bez noge.
- Isto je bila teže ranjena i nas dve smo bile hitno prebračene za Beograd. Primio nas je vrhunski tim lekara - rekla je Vasić.
Tog dana, te 1993. godine u najveći istručnjak oftamolog iz Rusije je bio u Srbiji i on je Suzani spasio oko.
Foto: TV Pink Printscreen
- Imala sam tri teške operacije. Kako kažu, milimetar je falilo da ostanim bez drugog oka, milimetar je falilo da mi ne bude ništa, a milimetar je falilo da ostanim na mestu mrtva, tako da, mislim, da je to bila sreća u nesreći - navodi Suzana.
Kaže da je posoperativni period trajao šest meseci, pa nakon toga još godinu dana do momenta dok je mogla da se stavi proteza. Odrasla je sa ocem, i kako i svakom roditelju, ništa od toga mu nije bilo lako.
- Išla sam u školu, nosila sam povez, deca umeju da budu nemilosrdna, nesvesna težine svojih reči. Mnogo me je povređivalo, devojčica sam... - kaže Suzana.
Ali kako kaže, najlakše je povući u sebe i negde biti u mraku i tako provesti život, ali ona to nije htela.
- Kad je to bilo? Kad sam se prijavila na izbor za mis. U drugom krugu su me diskvalifikovali jer sam bila iskrena i napisala sam da sam izgubila oko u ratu, a morala sam da nastupim i to nije ušte bilo jednostavno - priseća se Suzana i dodaje:
Pomisla sam da li je moguće da ja tako malo vredim, da me tako odbacuju, na tako surov način i onda mi je to bila motivacija da krenem dalje.
Autor:
