Nakon teške saobraćajne nesreće ministar pez portfelja Đorđe Milićević doživeo je čitav niz horor iskustava.
Nakon što je zaspao na mestu suvozača, na putu iz Beograda ka rodnom Valjevu, ministar je doživeo saobraćajku a kada se probudio zatekao je sebe u smrsksanom automobilu koji je upao u kanalizacioni odvod.
Nakon nesreće, Milićević završava u bolnici u Valjevu na višečasovnoj operaciji, a potom ga prebacuju u Beograd.
Nakon nekog vremena, uspeo je da ubedi lekarsko osoblje da ga vrate u bolnicu u Valjevu, da bi odatle izdejstvovao da ga puste kući na par dana.
Doktori su rekli da mora da se vrati, a teške razgovore sa surpugom i ćerkom podelio je na Kurir televiziji.
Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović
- Supruga je prvi put zaplakala, nikada do tada nije jer nisam dozvoljavao, nema suza, samo borba. Sećam se u bolnici u Valjevu su joj rekli da je pitanje da li ću biti živ i da li ću moći da hodam. Ona je rekla da ću se probuditi sigurno, a za to da li će moći da hoda, da ima i ko da ga gura u kolicima. Znam šta su sve morali da vide ona i brat u posetama, oni su svaki dan dolazili za Beograd. Kada imam naveče neku intervenciju, nisu im dozvoljavali da me vide, pa su tako umeli i da dođu u Beograd i samo da se vrate. Pri tome, ne mogu ni da im saopšte kakva je intervencija - započeo je Milićević, pa nastavio o najtežem trenutku:
Najteži trenutak je, da ostavim bol i sve po strani, nauči to čovek, ja već šest godina živim sa bolom, bio taj prvi razgovor sa suprugom. Rekao sam joj da ovo nisam ja, ali da ću da se borim i da ne znam da li ću sada uspeti. Ona je tu zaplakala prvi put i rekla da ne pričamo na taj način. Rekao sam joj da moram da joj kažem, ona uzima ćerku Ivu i one idu napred, rekao sam da sutra idem i da je molim da ujutru ustanem što ranije, da pozove brata i drugara da me iznesu i da ne želim da se pozdravim sa Ivom.
Međutim i ćerka je ustala rano, a razgovor sa njom je u najmanju ruku emotivan:
- Iva je baš rano ustala, ušla u sobu i pitala me gde idem sada. Nikada je ne lažem, pa sam rekao da tata mora da se vrati u Beograd, da imam nešto da završim i da će onda biti u redu. Potom me je pitala da li se sigurno vraćam, šta da kažete na to? Imam amajliju koju uvek nosim, a u bolnici skidaju sve, pa sam njoj rekao da čuva amajliju dok ne dođem, pa će mi je vratiti. Ona je rekla u redu, ali da ću ja poneti njenog medu i da će me on čuvati. Tako sam otišao.
