Prijavivši se na kasting za izbor statista za potrebe snimanja filma „Dara iz Jasenovca“ pre dve godine mlada muzičarka Anđelija Stojanović iz Vršca nije mogla da pretpostavi da će je to iskustvo inspirisati da napiše operu „Krv“, iz koje je jednu pesmu pre nekoliko dana snimila i pustila u etar preko Jutjub kanala, s čvrstom namerom da celo delo kad-tad, izvede na nekoj sceni.
Zahvaljujući spoljašnjosti - prirodnom izgledu, isto takvoj boji kose, činjenici da nema viška kilograma, Anđelija je odgovarala zahtevima za ulogu jedne od Jevrejki u scenama kada ih prozivaju po imenu da istupe iz reda, navodno zbog odlaska u Nemačku na rad, a u biti im je sledila egzekucija.
Pojavljujem se u, svega, možda, dva kadra. Glumila sam Jevrejku Erste Rihman. Moja uloga je bila minijaturna, snimanja izuzetno iscrpljujuća, ali sveukupno, bilo je to vrlo interesantno iskustvo. Biti posmatrač stvaranja jednog dela - gledati koliko dana rada je potrebno da bi se snimila dva-tri minuta filma, meni je bilo veoma fascinantno. Kada smo dobili kostime, imala sam osećaj kao da se to meni zaista dešava, i ne samo meni, nego svima nama. Sve je delovalo prilično stvarno. U tom periodu sam snimala sa dve devojke muzičke numere u Beogradu i nikako nisam mogla da uđem u svoj realni život, da se opustim, nasmejem, činilo mi se da je tuga sa snimanja bila stalno prisutna. Tako su počele da mi naviru ideje za tekst koji je prerastao u štivo od 43 strane, u kom sam iznela kako sam ja to doživel.
Razlog za takav doživljaj teme koja je obrađena u filmu “Dara iz Jasenovca” Anđelija donekle vidi i u činjenici da u svojoj porodici ima članove koji su bili zatočeni u tom koncentracionom logoru i doživeli ustaške strahote.
Kada sam čula za kasting, pitala sam tatu da li bi on želeo da učestvuje, pošto su tražili i muškarce, i to u zrelim godinama, ali on je to odbio rekavši da je to teška tema i da ga podseća na našu porodičnu priču – kaže Anđelija. – Deda po ocu, rodom iz sela Turjansko u Lici, pred kraj rata bio je u Jasenovcu kao i ostatak njegove porodice. Preživeo je, ali je bio primoran, pred ostalih strahota, da gleda kako njegovim rođenim sestrama vade oči. Geni pamte. Kada sam dobila kostim, bilo mi je poznato sve iz Jasenovca i razumela sam to šta mi je tata rekao. Možda je crna čaura koja se tog momenta stvorila u meni, pokrenula inspiraciju za pisanjem. Prvo sam mislila da će to možda biti dobar odlomak u mom dnevniku, ali onda sam shvatila da je to mnogo više od toga.
Foto: Ustupljene fotografije/Privatna arhiva
Kada je završila tekst usledilo je „prebacivanje” u note i krajem 2019. i početkom 2020. godine opera je bila napisana. Isprva samo za klavir, a potom je dodavala i ostale instrumente.
Kolege i prijatelji muzičari kada su čuli, rekli su da moram da snimim makar deo i izdvojila sam jednu pesmu i to uradila uz pomoć kolege Dragana Đokića, pijaniste – kaže Anđelija. – Uspela sam da pronađem i prevodioce za jevrejski i romski jezik, pa sam refren otpevala i na tim jezicima, jer je stradalih u logoru bilo iz tih dvaju naroda. Zacrtala sam sebi da do penzije, a možda i kad odem u penziju, delo izvedem u celosti. Za sada se zadovoljavam time da na nekim mojim autorskim koncertima predstavim i tu pesmu.
A tih koncerata, u Anđelijinom slučaju, na sreću ima dosta. Završivši Muzičku akademiju u Istočnom Sarajevu na odseku za crkvenu muziku i pojanje kod profesora Radeta Radovića, i vrativši se u rodni Vršac, Anđelija se posvetila muzici, koja joj je druga ljubav.
Šahovska porodica
Anđelija Stojanović najmlađe je od petoro dece i s ponosom ističe da pripada višečlanoj porodici, poznatoj po šahu. Kaže da je pored sestara Marije, koja je šahovski sudija, Jelene koja je bila vrlo uspešan šahista,i brata Jovana takođe nekadašnjeg takmičara, bilo neminovno da počne da igra šah, ali ona sebe nije videla u tome. Kada je osvojila zlatnu medalju na nekom od takmičenja, rekla je da je od nje dosta. Izvan šahovskih voda ostao je i brat Vasilije, koji je sa svojim bratom blizancem Jovanom završio Duhovnu akademiju u Sankt Peterburgu. Prvi je veroučitelj u Vršcu, a drugi profesor pojanja u Bogosloviji Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima.
Isprva je predavala etno-pevanje u kulturno-umetničkom društvu u obližnjem Jasenovu, a sada radi na zameni u vršačkoj Gimaziji i tamošnjoj Srednjoj hemijskoj školi. Već 13 godina je član grupe „Istok deset”, u kojoj ispunjava svoju želju za horskim, odnosno pevanjem u grupi, u čemu je bila vrlo aktivna na Akademiji. Osim s tom grupom s kojom dosta nastupa po Srbiji i Rumuniji, Anđelija sa kolegom Draganom Đokićem, koji osim klavira svira i gitaru, neguje drugu vrstu muzike.
Na koncertima, kojih imamo jednom ili dva puta mesečno, izvodimo njegova, moja, i neka zajednička dela – ističe ova Vrščanka. U pitanju su džez muzika, obrade arija... Iako sam uplovila i utonula u muzičke vode, nisam zapostavila ono čime sam se bavila od ranog detinjstva, a to su ručni rad i dizajniranje. Za studije modnog dizajna sam se spremala nakon završetka Gimnazije, ali su crkvena muzika i dirigovanje koji su mi delovali kao veliki izazov i bili prilično dopadljivi,prevagnuli, mada sam bila skeptična da ću sa nižom muzičkom školom uspeti da je upišem. Nekada sam sebe najviše videla u dizajniranju, ali sam shvatila da ono i muzika mogu da idu jedno uz drugo. I dalje pravim različite predmete i to me čini vrlo srećnom.
Autor:
