Čim su me stavili u sanitet Hitne pomoći počeo sam da se pripremam za smrt. Nisam hteo da umrem u panici - kaže Andrija (43) koji je preživeo infarkt. Sve se desilo na dan kada je sinu slavio prvi rođendan, a sada, skoro tri godine kasnije kaže da nije tužan nego srećan što je dobio novu šansu.
Ljudi koji poznaju Andriju, momka iz Trstenika, znaju kao kao bodibildera. Poznat je i ljudima koji se bave ovim sportom u Srbiji, a sada je i znano ime u Stokholmu gde trenutno živi sa porodicom i radi kao personalni trener.
- Ja sam iz Trstenika gde sam živeo do svoje dvadeset sedme godine kada sam se oženio i preselio se u Stokholm sa suprugom Annom, koja je inače srpskog porekla, a rođena je u Švedskoj - kaže Andrija dok priča o tome kako je živeti u "obećanoj zemlji"?
- Hm, rekao bih lako ili barem lakše. Naravno, pričam isključivo iz svoje prespektive, jer je moja supruga već treća generacija ovde i naravno da to znači puno, ali je meni lično bolje živeti ovde. Naravno, Trstenik je moja čaršija, uvek bila i biće i siguran sam da ću voleti taj gradić dok sam živ, jer ako ništa drugo, siguran sam da nikada neću naići na neki drugi grad u kome ću voleti toliko ljudi koliko u Trsteniku - dodaje kroz osmeh.
Ako pogledate njegove profile na društvenim mrežama, videćete uglavnom snimke iz teretane sa prilično neobičnim motivacionim porukama u fazonu "ako hoćeš da se dovedeš u formu, ustani sa guzice i počni da vežbaš". On to radi od kada je bio klinac.
- Sa bodibildingom sam se susreo prvi put jako rano. Imao sam svega 13 godina. Pre toga sam trenirao sve što je moglo da se trenira u Trsteniku, ali bodibilding je bila ljubav na prvi teg (smeh). Posle svega par treninga sam se zaljubio u taj sport i nikada više nisam mogao da vidim sebe bez moje teretane - kaže Andrija.
Osetio sam čudan bol u grudima i odmah sam znao
Ali ni forma ni vežbe nisu mogle da spreče njegov blizak susret sa smrću. Kada je 13. maja prošle godine porodično bio u Trsteniku sa namerom da tog dana proslavi prvi rođendan sina Liona završio je u bolnici.
- Pre te žurkice sam imao zakazanu operaciju na zubu kod mog velikog prijatelja i oralnog hirurga doktora Davora Stepanovića i sve je išlo po planu, dok u jednom trenutku u sred operacije nisam osetio čudan bol u grudima. Ne previše intenzivan, ali sam odmah znao da je nešto ozbiljno! Na moju veliku sreću doktor je u svojoj klinici imao kardiologa koji mi je posle svega par minuta konstantovao infarkt u procesu i pozvao hitnu pomoć. Oni su odmah došli i odvezen sam prvo u kruševačku bolnicu gde su mi terapijom razbili krvni ugrušak, a odatle sam prebačen u niški Klinički centar gde mi je iste večeri ugrađen stent na mestu gde mi je krvni sud bio sužen - priča Andrija.
Sećajući se svega što mu se izdešavalo tog dana kaže da mu se sve činilo nerealnim i skoro nestvarnim.
- Bio sam smiren toliko da su mi čak posle i rekle sestre kod doktora Davora da su bile ubeđene da sam se samo uplašio jer sam ja smireno u tom trenuntku rekao: Od ovoga mi je otac umro, ne znajući da imam infarkt. Da, moj otac je umro od infarkta u svojoj 39. godini, a njegova mama je bila nešto starija kada je umrla od iste stvari. Tako da sam, čim sam ušao u sanitet da me prevezu do bolnice u Kruševcu počeo sa pripremam za smrt (smeh). Zvuči čudno ali nisam želeo da umrem u panici. Terao sam sebe da prihvatim to što pre jer svi na kraju umremo i ako je meni taj dan suđeno, hteo sam da odem sa ovog sveta u miru.
Kaže da mu je bilo jako teško to što je isprva u bolnici bio okružen ljudima koje ne poznaje, ljudima koji su odradili odlično svoj posao i spasli mu život, ali strancima.
- Mnogo mi je laknulo kad sam video svog druga doktora Davora koji je pratio sanitet sve vreme i došao u Krušavac da bude uz mene. U tom trenutku više nisam bio sam. Ubrzo zatim sam ugledao i svog ujaka doktora Branislava Bajića Badžu koji je takođe "doleteo" tu saznavši da mi nije dobro. Sećam se da sam mu stegao ruku i nisam hteo da je pustim. Moj ujak na žalost više nije sa nama, ali sam siguran da je on bio najbolji ujak na celom svetu.
Susret sa suprugom ga je slomio
- Konačno sam video i svoju suprugu Annu i tada već nisam mogao ne zaplačem. Ona je najviše odgovorna za sve ono ko sam i šta sam danas, i pomisao da je to možda bio rastanak posle koga je nikad neću videti me je totalno razbio na komade. Na moju sreću taj dan nije bio moj zadnji na ovom svetu i evo me i dalje tu. Nisam tužan, srećan sam… Oca mi je prvi infarkt ubio, babu takođe, tako da sam ja prvi u familiji dobio drugu šansu i zbog toga sam zahvalan svaki dan. Tu sam, živim svoj život najbolje što umem, punim plućima jer na kraju svega nije bitno kako si umro, već kako si živeo.
"Aman Andrija, šta će ti mišići u 40 i kusur godina"
A, Andrija ne planira da uspori sa životom. Kaže da mu je i te kako teško palo isčekivanje rezultata. Nakon boravka u bolnici vratio se u Švedsku gde je imao preglede da bi se ustanovilo koliku štetu je infarkt napravio. Za to vreme je morao da miruje, da se ne napreže, hoda polako, odmara...
- Teretana je moja ljubav, moja crkva, džamija i sinagoga, moj mir i moj život. Nisam mogao bez toga. Nisam ni hteo. Ne saznavši rezultate, otišao sam na trening i podigao sve što je moglo da se podigne, osećao se kao nikad dobro i tako i nastavio. Svestan sam naravno da ova moja odluka je bila sve osim pametna, ali svi koji me poznaju, znaju već da nikada nisam bio baš vičan u donošenju inteligentnih odluka... - kaže Andrija i dodaje:
- Na moju sreću, rezultati su pokazali da su mi i srce i krvni sudovi u odličnom stanju i da nije došlo ni do kakvih oštećenja. Mnogi me pitaju: "Aman Andrija, šta će ti mišići u 40 i kusur godina… Istina ja da ja ne vežbam da imam velike mišiće. Naravno da volim i taj deo, ali ja vežbam jer taj osećaj koji imam dok sam na treningu, ništa ne može da mi zameni. To mi je potrebno i bez toga ne umem.
Autor:
