Kroz čitavu istorija čovečanstva, regrutni sistemi armija razlikovali su se od epohe do epohe kao i od kulture do kulture. Organizovanje vojski u nama prvim znanim državama, bilo je skopčana i usmereno ka odbrani resursa jednog društva tako da je bilo neodvojivo mišljenje da neko može bude član zajednice, a da istu odbija da brani.
U poslednjih tridesetak godina, većina evropskih zemalja pratila trend napuštanja prakse obaveznog vojnog roka
Čak i u drevnom Vavilonu postojalo nešto slično regrutnom sistemu. Čuveni Hamurabijev zakonik opisuje sistem vojne obaveze prema kom pojedinci koji su ispunjavali određene uslove su morali da služe u kraljevskoj vojsci tokom rata.
Stari Rim i drvena Atina su takođe imali svoje sisteme za popunu armija. Tekst Efeske zakletva iz V veka pre Hrista, govori do najbolje o shvatanju vojne dužnosti kod ljudi tog doba: „Neću oskrnaviti ovo sveto oružje i neću napustiti svog druga u redovima…... Svojim potomcima ću preneti otadžbinu ne ponižen ni umanjen, već povećan i u poboljšanom položaju u odnosu na onaj u kome sam ga nasledio“.
Rani Novi vek je doneo tendenciju da se vojske uglavnom ograniče na najamničko ljudstvo. Tek je Švedska tokom Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648) svoju armiju popunila regrutima a otprilike pola veka kasnije, ruski car Petar Veliki je odlučio da usvoji švedski model. Sam koncept regrutacije, kakvog danas poznajemo to obavezno služenja vojnog roka za sve vojno sposobne muškarce, formalno je ustanovljen u revolucionarnoj Francuskoj 1793. godine, odakle se kasnije proširio širom kontinentalne Evrope tokom XIX veka. Ovakav sistem popunjavanja vojnih jedinica odigrao je veliku ulogu u razvoju vojnih strategija ali i u demokratizaciji evropskih društava.
U poslednjih tridesetak godina, većina evropskih zemalja je pratila trend napuštanja prakse obaveznog i prelaska na dobrovoljni način odsluženja vojnog roka. Kolaps Varšavskog pakta, apsolutna premoć Evro-atlantskog sveta, stepen vojno-tehnološkog razvoja, težnja za daljim evro-integracijama i trijumf duha hiper egoizma su diktirali sadržaje vojnih strategija po kojima je većina evropskih zemalja profilisala svoje armije kao brojčano male profesionalne vojske.
Deo nevladinih organizacija, liberalni i levičarski političari su takođe odigrali svoju ulogu u formiranju javnog mnjenja koje je formiralo sliku da je odsluženje duga prema otadžbini u stvari grubo kršenje ljudskih prava. Prateći trendove u Evropi a delom i na podsticaj na stranih centara moći, 2011. godine doneta je i kod nas odluka o suspendovanju obaveznog služenja vojnog roka. Sve se ovo uklapalo u širu strategiju slabljenja vojnih potencijala Vojske Srbije što je nužno vodilo ka slabljenju suverenosti naše države.
Zahvaljujući predsedniku, ministru odbrane i generalštabu pokrenuta inicijativa za povratak obaveznog vojnog roka
Suprotno mišljenju koje je nametnuto u javnosti, sistem regrutacije danas funkcioniše u mnogim zemljama. Praksa je pokazala da zemlje koje su malobrojne po broju stanovnika veoma teško mogu naći dovoljan broj građana sposobnih i voljnih da obaljaju dužnost profesionalnih vojnika. Bez organizovane odbrane takvi državni sistemi lako mogu da postanu plen različitih interesa jačih država ili multinacionalnih korporacija. Skorašnja pojava plaćeničkih armija u Evropi, Africi i Aziji najbolje ilustruju u kojoj opasnosti se nalaze države koje nemaju svoju adekvatnu odbranu. Ratni zaplet u Istočnoj Evropi svakako je promenio mišljenje o služenju vojnog roka širom Evrope.
Zahvaljujući predsedniku Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, ministru odbrane, Milošu Vučeviću i generalštabu Vojske Srbije, naše oružane snage proaktivnu deluju na ovu alarmantnu situaciju zbog čega je pokrenuta inicijativa za povratak obaveznog služenja vojnog roka. Izbor je jasan, ako želimo nezavisnu i suverenu Srbiju, jasno da ova inicijativa posle stručne i javne rasprave mora biti usvojena. Ako se to ne dogodi, posledice po bezbednost Republike Srbije biće nesagledive.