Odgovor na ovo pitanje ne može biti zasnovan na svetim Kanonima, jer nema ni jednog Kanona koji izričito propisuje kako bi deca trebalo da poste. Deca ne poste i nemaju potrebe da poste kao odrasli hrišćani. Zato što još ne poseduju grehe, strasti i navike, koje se postom smiruju i zbog kojih je post od Boga zapoveđen, a od svete Crkve ustanovljen i propisan.

Ali, ovo ne znači da su deca potpuno oslobođena posta, i da uopšte ne treba da poste. Evo i zašto?

Kako će deca postiti i koliko, zavisi od pobožnosti i vere njihovih roditelja. A tu zaista treba imati mnogo mudrosti i rasuđivanja da se ne ogrešimo ni o telesne ni o duhovne potrebe svoga deteta.

Umesno je takođe postaviti pitanje: do kada je "dete" - dete? Svima je poznato da dečije doba ima više faza razvoja kroz koje dete prolazi. Za neke roditelje njihovo je dete "dete" sve dok ne odsluži vojsku, pa i kasnije. Očigledno, ne može se na sve ove faze "detinjstva" primeniti isti princip u pogledu posta.

U rešavanju toga pitanja, postoje dve krajnosti kojima su roditelji, bar kod nas Srba, često skloni.

Ili će nametnuti detetu od ranog detinjstva strogi post (kao što i sami drže), ili će ga "štedeti" od posta čak do njegovog punoletstva, pa često i dalje. I jedno i drugo je štetno po dete i pagubno za njegov duhovni život.

U prvom slučaju, kada se detetu nameće preterani post u ranom detinjstvu, može kod njega izazvati odvratnost i odbojnost prema postu. S druge pak strane, ko se iz malena ne navikne ni malo da posti i ne shvati razliku među danima, taj će se teško ikada u životu priviknuti na post i primorati sebe na uzdržanje, što je isto tako pagubno. Izbeći obe ove krajnosti, zaista je prava umetnost.

Mnogi roditelji donose na pričest i svoju odojčad, a to je po učenju crkve najpravilnije.

Mnoge majke donose dvomesečne bebe na pričest, pa dalje kroz svo njihovo detinjstvo. Dete tog jutra, normalno bude podojeno, ali to nikakva smetnja nije za njegovo sjedinjenje sa Gospodom u Svetoj tajni pričešća. I tako, dete odrasta u hramu Božjem, telesno odgajano na majčinim grudima, a duhovno na svetoj Čaši. Ono se od prvih dana navikava na hramovni ambijent, svetlost voštanica, miris tamjana, svešteničku odeždu (i bradu), te uzrastajući, u hramu se počinje osećati prijatno kao u domu oca svoga.

ZAŠTO ONDA DECA POSTE, AKO SU PO UČENJU CRKVE BEZGREŠNA

Roditelji koji brinu o duhovnom životu svoje dece neće čekati da dete potpuno odraste pa da ga počnu privikavati na post. Oni to počinju postepeno, od 3. do 4. godine detinjeg uzrasta. Ne zato što je detetu u tim ranim godinama post potreban, u smislu kao odraslima, nego radi privikavanja, da izmalena počnu da razlikuju da nisu svi dani isti u pogledu hrane, što će mu ostati kao besceno blago celog života. Što važi za post, važi i za Svetu tajnu ispovesti i pokajanja.

Č.N.