Nekadašnji komandant Gorske garde Kraljevske vojske u otadžbini Nikola Kalabić je, nakon više propalih pokušaja, pravosnažno je rehabilitovan.
Nikola Kalabić rođen je u Podnovlju kod Doboja 1906. od oca Milana i majke Joke, koji su se razveli posle Prvog svetskog rata. U Beogradu je završio šest razreda gimnazije, a zatim upisao geodezijski odsek u srednjoj tehničkoj školi.
Na studijama je upoznao godinu dana mlađu koleginicu Borku, rođenu u Rajkovićima kod Valjeva, u porodici starih radikala-pašićevaca. Borka i Nikola su se venčali 1929. godine u valjevskoj crkvi, a godinu dana kasnije dobili su blizance Mirjanu i Mila.
Posle studija službovao je u Beogradu, Aranđelovcu i Valjevu, gde je do početka rata bio načelnik valjevske katastarske uprave. Bio je član sokolskih organizacija i sokolski instruktor. Kao aktivni pripadnik "Udruženja četnika za čast i slobodu otadžbine" Koste Pećanca odlikovan je 1936. godine Ordenom Jugoslovenske krune.
Rat dočekao u krevetu
Prvi dan rata, 6. april 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zatekao je u krevetu: noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći. Uskoro je saznao da se u nemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljubo Novaković, komandant Valjevskog garnizona Peti puk. Pomogao je generalu da se izvuče, a zatim mu je odneo neophodne potrepštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji.
Po Pećančevim direktivama, među prvima je počeo formiranje četničkog odreda u Valjevu i Kolubari, u kome je kasnije vršio funkciju obaveštajnog oficira. Za ovaj rad Pećanac ga je nagradio zvanjem vojvode cerskog i valjevskog. Ali ubrzo Nikola se vratio sa Bukulje kada je Pećancu poslao uniformu s porukom da ga napušta zato što je krenuo sa Nedićem.
Izvršavao sva Dražina naređenja
Sredinom avgusta 1941. Kalabić je stupio u vezu i s Dražom Mihailovićem i odlazi na Ravnu Goru. Gestapo je 3. oktobra 1942. uhapsio i i potom streljao Nikolinog oca Milana Kalabića, potpukovnika SDS i načelnika požarevačkog okruga za vreme okupacije, pošto su utvrdili da je četnicima davao oružje i informacije.
Nešto kasnije, Nemci su odveli u logor Banjica Nikolinu i Borkinu rodbinu, gde je trebalo da budu streljani. Međutim u jesen 1943. godine, Nikola je uspeo da ih izbavi iz logora, preko svog obaveštajnog oficira Janka Košutića, preko njegovih veza u upravi grada.
Kalabićevi četnici su u prvoj polovini 1943. godine ubili više osoba u valjevskom kraju. Sve do maja 1945, kada je Jugoslovenska vojska u otadžbini doživela potpuni debakl na Zelengori, Kalabić je neprekidno bio uz Dražu Mihailovića i bespogovorno, izvršavao sva njegova naređenja.
Pred sam kraj rata Nikola Kalabić kao i mnogi drugi pripadnici JVUO pokušavali su da se sakriju u zabačenim delovima zemlje i da tamo sačekaju pokušaj bune protiv komunističke vlasti.
Hapšenje i neizvesna sudbina
OZNA je krenula sa širokim planom likvidacije bivših pripadnika JVUO i ostalih vojnih organizacija van teritoriji Jugoslavije. Tako su uspeli svoje agente da ubace u mrežu podrške Nikole Kalabića, i da ga u tajnoj operaciji 5. decembra 1945. godine uhapse.
Sudbina Nikole Kalabića do danas nije rasvetljena dok doneta sudska presuda i utvrđen datum pogibije 19. januar 1946. godine. Valjevski Osnovni sud zvanično je proglasio mrtvim Nikolu Kalabića, komandanta Gorske garde Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini tokom Drugog svetskog rata.
Pored toga što je ozvaničio Kalabićevu smrt 65 godina posle njegove pogibije, sud je prihvatio i argument da je Kalabić ubijen dva meseca pre hvatanja Draže Mihailovića, čime je doveo u pitanje dugo važeću verziju da je nekadašnji geometar iz Valjeva izdao svog komandanta Ozni.
