Svako peto dete predškolskog i školskog uzrasta ima tikove. Tikovi u suštini predstavljaju u najvećem broju slučajeva psihološki problem, rekao je za Pink dr Aleksandar Dimitrijević, neurolog i pedijatar Dečije univertzitetske klinike u Tiršovoj.
- To se dešava najčešće u predškolskom ili u školskom uzrastu, pogotovu u periodu adoloscencije. Deca su jako osetljive ličnosti i nikada ne znamo kako će da odreaguju na neku stresnu situaciju. To ne mora da bude nešto što je vidljivo i poznato roditeljima, to može biti i neki utisak iz neke poremećene porodične dinamike, nekog stresa iz škole, pogotovu u današnje vreme kada su deca izložena i vršnjačkom nasilju, dolazi do pojave tih nevoljnih pokreta, i to su ti prosti tikovi. Oni se inteziviraju u periodu kada je dete anksiozno, kada je pod stresom - navodi Dimitrijević.
On je naglasio da se radi o deci normalne motorike i koji nemaju nikakvih neuroloških problema.
Postoje i atipični tikovi koji su malo komleksniji, kod kojih se pojavljuje neka vokalizacija, neki komplikovaniji pokreti, navodi dimitrijević i dodaje da postoji mogućnost da u tim nekim situacijama dete je malo izmenjenog ponašanja.
Prema klasifikaciji u suštini tikovi do godinu dana su akutni, a ukoliko traju više od godinu dana onda se oni definišu kao hronični.
Kako je naveo tikovi su prvenstveno psihološki problem.
Foto: TV Pink Printscreen
- Mi i kolege dečiji psihijatri jako retko dajemo medikamentoznu terapiju. Ukoliko su tikovi komplikovanog karaktera onda samo u krajnjoj nuždi dajemo medikamentoznu terapiju - kaže Dimitrijević.
Treptanje, pućenje usana, plaženje jezika, izvijanje ramena, grimasiranje, škljocanje zubima, tapkanje nogama, samo su neki od tikova koji se javljaju kod dece.
- Mi savetujemo roditeljima da uoče problem, da te uzroke koje dovode do tikova sklone, da tete sklonimo iz tog okruženja, preporučujemo i psihoterapiju, konsultaciju, razgovor sa psihologom, i to je neka prva terapija - navodi doktor i dodaje:
- Kod dece koje imaju pervazivni razvojni poremećaj, iz spektra autizma na primer, ti neki nevoljni pokreti se ne definišu kao tikovi tu u više stereotipije. Naravno u najvećem broju slučajeva tom decom se bave i defektolozi, psihijatri i neurolozi. Ono što mi kao neurolozi možemo da isključimo jesu neke organske stvari prvenstveno razgovorom i pregledom deteta. Ono što mi radimo u Tiršovoj je neinvazivno snimanje glave , jako jako retko ti pokreti mogu da budu nekog epileptičnpog napada, ali moramo isključiti sve što organski možemo da polečimo da bi mogli da pređemo na neku psihološku terapiju - navodi Dimitrijević.
