Edin Đerlek, ministar bez portfelja, je za naš portal pričao o odrastanju bez majke, o svojoj porodici, vremenu provedenom u Damasku, ulozi žene u savremenom društvu, ali i napretku Srbije u teškim vremenima.
Kako vidite trenutnu situaciju u Srbiji i oko nje u ovom trenutku? Pred Vladom Srbije i predsednikom Vučićem su dani borbe, a pritisci sa svih strana sve veći...
- Srbija beleži najbrži rast ekonomije u Evropi poslednje dve godine, dok u poslednjoj deceniji beleži najbrži rast u regionu. Imamo vidljivo povećanje stranih investicija u odnosu na prethodnu godinu, povećanje plata, penzija kao i izgradnju bolnica i škola širom Srbije uz stotine kilometara puteva koji se grade u zemlji. Pored svega toga Srbija beleži izvestan napredak u borbi protiv korupcije i to su sve činjenice koje se ne mogu osporiti.
- Ono što je najvažnije u ovom trenutku jeste očuvanje mira i stabilnosti, naročito u svetlu sve žešćeg sukoba na tlu Evrope i pritisaka kojima je izložena Srbija i po pitanju sankcija prema Rusiji i po pitanju Kosova gde se mora postupiti krajnje odgovorno i pragmatično.
Želite da Vaše političko delovanje bude transparentno i vidljivo široj javnosti. Da li u tome na neki način može da vam pomogne velika popularnost koju ste stekli naročito u poslednje vreme?
- Negde ranije sam rekao da me popularnost te vrste ne zanima. Pred nama su krupni izazovi i jedno što me zanima u ovom trenutku jeste kako da pomognem građanima Srbije da bolje žive. U tom pogledu imam jasan plan koji se tiče resora koji vodim, a to je Ravnomerni regionalni razvoj koji mora biti ponovo tema u Srbiji. Raduje me što su i predsednik Republike Aleksandar Vučić i predsednica Vlade Ana Brnabić to prepoznali i uvrstili u prioritete u narednom periodu. Ravnomerni regionalni razvoj ima ključnu ulogu u ukupnom razvoju zemlje i stoga se moramo uhvatiti u koštac sa svim od ranije nasledjenim neravnomernostima kroz jačanje konkuretnosti, podsticanje regionalnog rasta, inovativno upravljanje i jačanja otpornosti regiona na sve veće globalne izazove.
U više navrata ste isticali da su žene ključne za našu zemlju? Kakva je po vama uloga žene u modernom društvu? I da li se pred njih stavljaju “nemogući” zadaci?
- Žene su naš najveći resurs u zemlji. Njihova uloga u svim političkim procesima mora biti značajnija. Naročito u pogledu dobijanja ključnih pozicija i mesta donošenja odluka kako na lokalnom tako i na republičkom nivou. Temeljitost u radu i obavljanje složenih poslova uz iznijasiran senzibilitet za opšte dobro je nešto što je imanentno samo ženi koja kao takva predstavlja blagodet za čitavo društvo.
- Ako želimo da napravimo suštinske iskorake i da nešto promenimo u pogledu podrške i afirmacij žene, treba nam pre svega otklon od vlastitih pogrešnih uverenja koje su se taložile u nama decenijama pa i vekovima. A to nije lako, i nisu dovoljne deklarativne parole koliko nam je zapravo potrebno suštinsko redefinisanje vlastitih stavova u pogledu žena, pa potom volja i na koncu odlučnost da ukažemo veće poverenje ženama te da one dobiju prostor i šansu koju zaslužuju i koji im pripada.
Muamer Zukorlić je bio Vaš veliki prijatelj. Po čemu ćete ga pamtiti i koji je najdragoceniji savet koji ste dobili od njega?
- Bio je moj mentor i moj prijatelj, a sa odnosom koji smo imali bio mi je kao drugi otac. Pamtiću ga po neverovatnoj energiji, harizmi, duhovitosti i duhovnosti. Bio je erudita, graditelj, vizionar i pravi lider koji je neumoljivo radio za dobrobit svog naroda i svih gradjana u ovoj zemlji. Ne mogu izdvojiti ni jedan savet kao najdragoceniji, jer je svo vreme provedeno sa njim bilo dragoceno u svakom pogledu. To je nešto što je oblikovalo moju ličnost i determinisalo moj put kako politički tako i životni.
Završili ste Osmu beogradsku gimnaziju, Fakultet za islamske studije u Novom Pazaru, Pravni fakultet na Internacionalnom univerzitetu i Arapski jezik. Čega se najradije sećate iz školskih i studentskih dana?
- Sećam se nepresušne radoznalosti i želje da naučim što više, pročitam što više… U tim trenucima poželeo sam da dan ima 48h kako bih se više bavio naukom. Sećam se i neprospavanih noći sa knjigom u rukama i gradske biblioteke (čitaone) u koju sam neretko prvi dolazio, a zadnji odlazio. Sve to danas predstavlja sećanje na jednu životnu fazu koju je obeležilo odricanje od komfora i svakodnevnih užitaka uz maksimalna posvećenost nauci.
Foto: Privatna arhiva
Kako ste se snašli u Damasku i učenju arapskog jezika?
- Damask je moj grad, koji uprkos svemu što se dešavalo u Siriji proteklih godina i dalje leži u mom srcu. To je bio najlepši period mog života jer sam bio u prilici da neposredno učim jedan civilizacijski važan jezik, a da u isto vreme, što je jos bitnije, se posvetim duhovnosti i duši , nečemu što danas čovek u materijalističko - individualističkom svetu zaboravlja, a duša je sve , ako nju sacuvate uspeli ste!
Pored svega toga, sama cirkulacija sa studentima iz čitavog sveta tačnije 72 nacije koje su bile u tom trenutku u Damasku je vrednije od bilo kog fakulteta i naučnog insituta.
Odrasli ste uz sestru i oca, koje su najvažnije stvari o životu koje ste od njih usvojili?
- Moj otac je bio čovek pun života, veoma popularan kako u beogradskim tako i u pazarskim krugovima. Od njega sam usvojio neposrednost sa ljudima i lakoću komuniciranja, ali i srčanost i hrabrost, dok sam od sestre koja je danas uspešna žena,majka dvoje dece, imao puno ljubavi kroz odrastanje kao i od svoje majke dok nas nije napustila, koja je bila žena velikog srca i najlepše naravi.
Rano ste ostali bez majke. Koliko Vam je bilo teško da odrastate bez, može se reći, najvažnije ženske figure u životu svakog deteta?
- To je nedostatak koji se ne može nadomestiti i ne znam da li mi je teže pao njen gubitak ili samo odrastanje bez njene topline i podrške kroz sve zivotne uspone i padove koje sam imao. Kako godine prolaze, nedostatak je sve intezivniji, a moje divljenje ka njoj i svemu sto je radila sve vece. Ona je u najvecoj meri uticala na moj karakter i moje biće, i verujem da danas zračim delom energije koja je i nju krasila.
Pored političkog delovanja i posvećenosti bavite se humanitarnim radom. Nije tajna da ste za vreme Covida-19 pomogli na stotine porodica sa svojim timom. Da li imate neke planove za ovu godinu kada je humanitarni rad u pitanju?
- Covid - 19 je bilo jedno zastrašujuće iskustvo koje je zadesilo čitavo čovečanstvo. U trenutku kada su svi bili paralisani strahom, znao sam da moram da delujem. Muftija me je podržao u tome, oformili smo tim i uz podršku naših ljudi iz dijaspore bili smo u prilici da pomognemo mnogim ljudima širom Srbije, noseći im kiseonik, hranu , lekove i sve što im je bilo potrebno. Uspeli smo da pomognemo i bolnici u Novom Pazaru kad je bilo najteže sa najsavremenijom medicinskom opremom i aparatima. U tom periodu sam video koliko je ljudi spremno na žrtvu, i koliko je u njima humanosti i hrabrosti. Mnogi nisu marili za svoje živote kako bi spasili druge, i to je svojevrsna poruka svima da u nama i našoj iskonskoj ontološkoh suštini leži ono čisto ljudsko dobro! I danas i uvek ću biti na raspolaganju da podržim sve humantirane akcije i da lično učestvujem u njima koliko mi vreme i okolnosti dozvole jer pomoć ljudima je moja moralna obaveza, koja na suštinski način ispunjava moju dušu.
