U današnje brzo, digitalno vreme sve je teže izaći iz kuće, družiti se, sklopiti nova prijateljstva i nove ljubavi. Vreme je dovelo i do toga da se sve više osećamo bez ikoga na svetu, te nije ni čudno što stručnjaci samoću nazivaju bolešću 21. veka.

Olga Manojlović penzionerka, čiji je suprug preminuo krajem avgusta, kaže da samoću ubija razgovorom sa komšijama, prijateljima, a da joj je najteže noću.

- Porodica me obilazi, imam dve ćerke, troje unučadi. Družim se sa penzionerima, idemo na izlete, pijacu, obilazim radnje, imam 83 godine i mislim da sam stara da obilazim bioskope i pozorišta - kaže Manojlović za Pink.

Olivera Tica, trener ličnog razvoja, smatra da osoba može osećati samoću i kada je okružena velikim brojem ljudi, te da je važno odreći se lažne bliskosti koja je samo privid dobrog stanja.

S druge strane Nebojša Jovanović, psihoterapeut, smatra da je to veliki problem kod ljudi koji imaju samo lažnu bliskost, bez pravih prijatelja, i odricanje od iste znači da bi čovek ostao potpuno sam.

On je istakao da pojedincima samoća odgovara, ali da samoća kao opšte stanje nije za čoveka.

- Život je danas brz, površan i dovodi do toga da stvarna povezanost ne postoji, s druge strane postoji strah od vezivanja što je odbrambena strategija. To je u redu kada ste adolescenti, ali ne i u zrelom čovekovom dobu - ističe Jovanović.

Tica ističe važnost međusobnog povezivanja i uspostavljanja bliskosti jer partner predstavlja ogledalo koje će možda probuditi objektivne mane u svakome od nas.

- Ja sam sama sebi idealna, u komunikaciji sa samom sobom ja se odlično slažem. Ali šta će probuditi komunikacija sa ljudima, šta će ona isprovocirati, govori o tome ko smo zapravo - kaže Tica za Pink.

Jedno je sigurno - samoća nije stanje u kojem čovek treba da se konstantno nalazi, pa i uprkos svakom strahu i životnim razočarenjima.