Naučnici su samo delimično u pravu kad kažu da je srpska Nova godina u stvari starokalendarska, po računanju vremena koje je ustanovio Julije Cezar, pa se zove i julijanska.
Srpska Nova godina može se nazvati i pravoslavnom, jer je slave Rusi, Gruzini monasi na Svetoj Gori, pa čak i pravoslavni Japanci. Ipak, srpska Nova godina je nešto drugo, jer je nastala kao znak otpora pokušajima da se zatre srpski identitet.
Zato je julijanska Nova godina za Srbe tipično srpska, jer je nastala pomalo iz inata. Ona nije počela da se slavi javno i prkosno 1919. godine, kada je Kraljevina SHS za vancrkvene svrhe usvojila novi gregorijanski kalendar. Štaviše, SPC se zalagala za usklađivanje kalendara i za to angažovali velikog naučnika Milutina Milankovića.
Srbi su postali smunjičavi tek 1923, kada je iz Zagreba poručeno da pravoslavna slavlja navodno štete privredi i trgovini.
Čašu je prelio zahtev novokomponovanih srpskih bogataša, ratnih profitera, koji su tražili da se kalendar dodatno podesi da i Božić i Uskrs padaju uvek u dane vikenda, da ne bi imali gubitke zbog praznika.
Taj pritisak je Srbe toliko iritirao da su starokalendarsku Novu godinu od 1923. počeli da praznuju kao „opozicionu“ javno i prkosno, u restoranima i na ulicama, iako nije bila državni praznik.
