Potpisivanjem Ugovora o javno privatnom partnerstvu za deponiju u Vinči, kada je u pitanju upravljanje komunalnim otpadom, za Beograd konačno počinje 21. vek.

Ovaj ugovor predstavlja ne samo ostvarenje višedecenijskih planova za grad, koji su do sada bili samo mrtvo slovo na papiru, već i odgovoran odnos prema otpadu koji je jedan od najznačajnijih ekoloških problema savremenog sveta.

Deponija komunalnog otpada u Vinči, nastala 1977. godine, trenutno je najveća neuređena deponija u Evropi. Prostire se na 68 hektara, a dubina nataloženog otpada je čak 70 metara.

Ta deponija na kojoj se ostavi 2,7 hiljada tona otpada dnevno nije samo leglo zaraze već i ekološka bomba smeštena na obali Dunava. Nije deponija jedini ekološki problem našeg grada, ali je najveći. Beogradska industrija godišnje proizvede oko 1,2 miliona tona hemijskih materija i 15 hiljada tona otpada.

U Dunav i Savu godišnje se izlije oko 200 miliona kubika nepročišćenih fekalnih voda. Pepeo iz Termoelektrane "Nikola Tesla" u Obrenovcu, koji se skladišti na deponiji, zagađuje vazduh i zemljište.

Grad Beograd je kroz otvoren postupak, u saradnji sa Svetskom bankom, dobio partnera za Vinču. Konzorcijum koji čine francuska kompanija Suez i japanska Itoču uložiće 333 miliona evra, a posle 25 godina svi pogoni i fabrike postaće vlasništvo Beograda. Postojeća deponija koja klizi prema Dunavu biće sanirana, stabilizovana i zatvorena. Resurs koji predstavlja otpad ostaće u rukama Beograda jer ćemo ga mi i dalje prikupljati.

Otpad koji može da se reciklira tretiraće se u sedamnaest reciklažnih dvorišta koje će grad izgraditi u svakoj opštini. Na sadašnjoj deponiji biće izgrađeno postrojenje za proizvodnju električne i toplotne energije iz otpada čiji će kapacitet biti 340 000 do 380 000 tona godišnje.

Gradi se i fabrika za reciklažu građevinskog otpada, kapaciteta 200 000 tona godišnje, u kojoj će se taj otpad pretvarati u građevinski materijal koji će se ponovo koristiti, posebno u putarskoj industriji.

Tako ćemo rešiti problem hiljada divljih deponija građevinskog materijala koje svakodnevno niču širom grada

Toplana Konjarnik i postrojenje za proizvodnju toplotne energije u Vinči biće povezane toplovodom.

Ugrađena tehnologija biće najmodernija u Evropi i potpuno bezbedna. Oko 200 ljudi, uglavnom iz Grocke, dobiće posao u tim postrojenjima, a naši građani imaće mogućnost da u narednim godinama razvrstavaju otpad po kućama, kao što se to radi u mnogim evropskim zemljama.

Možda sam zato, naivno, očekivao da će na sednici Skupštine grada Beograda, koja je održana 26. septembra, svi odbornici glasati za predlog ugovora. Zašto ne bi glasali kada rešavamo najveći ekološki problem grada po svim evropskim standardima? Prevario sam se.

Umesto podrške dobili smo uvrede od sledbenika Dragana Đilasa iz Demokratske stranke da dajemo beogradsko đubre strancima, da je to preskupo, da je grad to trebalo sam da radi, da potpisivanje ugovora treba da sačeka beogradske izbore.

Moram da priznam da sam bio šokiran neznanjem, ali i zlom namerom koju su "kritičari" pokazali. Neznanjem, jer je čitav proces uređenja te deponije kroz ovaj model počeo još 2001. godine.

Tada je Izvršni odbor Skupštine grada Beograda, na čijem čelu je bio Nenad Bogdanović iz Demokratske stranke, doneo odluku da se deponija Vinča sanira po istom modelu koji se sada sprovodi.

Grad Beograd, koji je vodila Demokratska stranka, 2006. godine uputio je predlog Vladi Republike Srbije koja je odlučila da se započne sa procesom za koji bi bio pronađen strateški partner koji bi upravljao deponijom 25 godina.

Sproveden je i poziv na koji se javilo više od 50 zainteresovanih kompanija iz celog sveta. Sve je to trajalo do 2008. godine kada je gradonačelnik Beograda postao Dragan Đilas koji je zaustavio ceo proces. Tako smo zbog neozbiljnosti i hira jednog čoveka izgubili devet godina tokom kojih smo mogli da saniramo deponiju.

Ipak, pred sam odlazak sa vlasti, Đilas je shvatio da greši, pa je Grad Beograd 2011. godine usvojio Plan upravljanja otpadom koji je predviđao da se sadašnja deponija Vinča sanira i zatvori kroz javno privatno partnerstvo ili koncesiju. Naravno, kao i u mnogim drugim slučajevima naši prethodnici u gradu umeli su lepo da planiraju, ali nisu umeli bilo šta da ostvare.

Tako su na mestu sadašnjeg Beograda na vodi planirali „Menhetn na Balkanu", ali nisu bili u stanju ni kamen da pomere odatle. Planirali su i fontanu na Slaviji ali nisu bili u stanju da je sagrade. Na mestu sadašnje deponije Vinča odlučili su da nađu partnera koji bi je uredio po istom modelu kako se to čini danas. Nisu bili u stanju da pronađu bilo koga. Oni nisu ali mi jesmo.

Nažalost, umesto čestitki što smo završili jedan proces posle skoro dve decenije, jer su u njemu učestvovali i naši prethodnici, dobili smo uvrede. Pri tome nisu ponudili bilo kakvo drugo rešenje. To je zla namera.

Kako drugačije nazvati pokušaj da se napadne i obesmisli svaki projekat gradske vlasti bez obzira na to koliko će on biti dobar za građane? Odbornici i političari koji se tako ponašaju, koji nisu u stanju razlikuju opšte dobro od ličnog interesa, nisu opozicija samo svojim političkim protivnicima već i svom narodu i njegovom napretku.