Bogata obredna praksa ono je čime su se oduvek odlikovale svadbe u Srbiji. Vremenom, neki običaji bi se izgubili, da bi se potom vraćali prilagođeni savremenim društvima.
Buklija ima posebnu namenu i posebno mesto u domaćinstvu i tradiciji. Pri objavljivanju svadbe se poziva upravo buklijom.
Napuni se rakijom, dok se u južnim krajevima Srbije sipa i vino, okiti se venčićem od cveća, koje vremenom vene, se ne skida, dok se ne pozove i zadnji gost i svadbarskim peškirom, ako je u pitanju ženidba, a ukoliko se radi o udaji, onda se stavlja maramica od nekog finog materijala i pozivar kreće od kuće do kuće da poziva rodbinu, komšije i prijatelje na svadbu.
Običaj je da se prvo pozove kum, a zatim stari svat ili starojko, a nakon toga, sve ostale zvanice. Pozivar nosi bukliju i torbu od vune, darovnicu i retko ide sam. Bitno je da osoba koja je započela pozivanje, da to i završi.
Pri dolasku u dom, domaćin ga sačeka i onda se razmenjuju zdravice, oglasi veselje i pozove na slavlje. Domaćin popije iz buklije, nazdravi i tako odgovara potvrdno na poziv. Buklija se dopuni rakijom, a domaćica uzima cveće iz svoje bašte i dodatno ukrašava bukliju, a uz to se pozivaru daju i pokloni u vidu: novca, jastuka, košulja, jorgana i raznih drugih poklona.
Pozivar nakon obavljenog rituala, napušta kuću i ide dalje. Pozivar ne može da bude osoba ženskog pola, a pozivar je ulavnom otac, brat ili deda. Ovaj običaj pozivanja, karakterističan je još uvek za seoska područja, dok se u gradu, ovaj vid pozivanja, uveliko izgubio.
Zanimljiv je i običaj, da se na dan svadbe ostavlja jedna kuća, koju treba poslednju pozvati na veselje. Uglavnom, uzima se porodica, koja je dobrostojeća, ne misli loše domaćinu i mladencima. Takođe, u narodu kruži verovanje, da bukliju iz kuće, ne treba nikome davati da je koristi, osim članovima domaćinstva.
Autor:
