Vladimir Ilić, heroj sa Košara, koji je tada imao smao 19 godina, vodio je "ratni" dnevnik, koji je podelio sa gledaocima NOVOG JUTRA TV PINK.

Ilić je istakao da su im najveći problem bili hrišćanski praznici, u vreme koji su najviše života oduzeli.

Ilić je pročitao deo iz svog dnevnika, koji je vodio u to vreme, deo koji govorio o njihovom komandantu koji je poginuo i dao svoj život za njih.

- Uskrs, najveći hrišćanski praznik, moj novi rođendan. Hvala Bogu i sreći, Uskrs koji ću večno da pamtim. Jedno dobro i jedno zlo. Dobro je što sam izvukao živu glavu odakle je to teško izvesti, a zlo, poginuo je otac drugog odeljenja, vodnik koga služba nije iskvarila, moj drug, otac dok sam u vojsci. Vodnik prve klase Komarica Dragan. Komarac iz Smedereva. Vodnik koji ne zaslužuje to, koji nas je čuvao i pazio kao svoju decu. Sećam se njegovih reči: „Ilke, ja ću da te čuvam, reci tako majci“. Đenka, Maslak, Ugren, Nešo, Dragoljupče, Radun, Ilke, od juče smo siročad. Ostali smo bez velikog vođe i čoveka, vođe koji je uvek išao pre i govorio: „Polako momci, ja ću prvi“ .

Ilić je rekao da je mislio da njegova uloga nije toliko zahtevna, kaže da je bio vozač, i da nije slutio šta će ga sačekati na Košarama.

- Međutim, tu noć 9. aprila, dobili smo uzbunu oko 2, 3, sata noću. Meni je tada bilo čudno što ne krećemo svojim vozilo, ukrcali su nas u drugi kamion. Sve je bilo čudno. Došli smo do sela Batuša, i rano izjutra smo krenuli da se penjemo, ne znajući ni gde ni šta, niti smo pitali – kaže Ilić.

On dodaje da su bili vođeni sa starešinama koji su znali šta rade.

- Imali smo kratku ali intenzivnu obuku. Bili smo malo ljući u odnosu na druge, očekivali su od nas da pomognemo. Ali nismo znali šta nas gore čeka – rekao je on.

Kako kaže, njega je sačekao jedan zemljak iz Užica, tu su oni došli do rezervne karaule gde su se skrivali.

- Imali smo tu sreću da se malo ranije vratimo i obezbedimo i te druge koji su se tada povlačili – rekao je on.

Autor: