ALBANCI SU GA IZREŠETALI SA 28 METAKA, A ON PREŽIVEO! Gvozdeni Gavra je braneći Srbiju postao MEDICINSKO ČUDO

Krenu zatim da doziva i skupiše se ljudi isto u belom i tek onda shvatih da su lekari i sestre. Reče da se zove Eva i prvo sam pomislio da sam dopao raja iz bakinih priča - baš ovako, kroz smeh, seća se buđenja u bolnici u Kosovskoj Mitrovici policajac Zoran Gavrić (1970).

Izranjavan je 6. aprila 1999. na prilazima gradu na Ibru. U ratnoj bolnici lebdeo je između života i smrti punih 48 sati. Posle operacije koja je trajala 12 sati u Mitrovici, imao ih je još - 24. Na VMA su mu rekli da "u medicini nije zabeleženo da čoveka izrešetaju sa 28 metaka iz kalašnjikova iz blizine i da ostane živ". Dali su mu i novo ime: Gvozdeni Gavra!

Nastavlja Gavrić priču o "buđenju":

- Dok sam se ja malo "razdanio" u postelji, a ovi u belom oko mene prestali da se vesele, pitala me Eva "da je pustim kući da vidi decu" i malo se odmori, jer je, kako reče, bila pored mene dva dana i noći. Ja joj rekoh, idi, al' da brzo dođeš. Ni sam ne znam odakle mi takva drskost, valjda jer sam bio otrovan olovom. Ta doktorka Vitić, anesteziolog, najzaslužnija je za moje drugo rođenje na ovom svetu - zahvalan je Gvozdeni.

Policajac iz Loznice, jedan je od mnogih koji su izranjavani braneći Srbiju. I, ne razlikuje se samo po broju rana junačkih, već i po stavu da mu je život podjednako lep bio i pre 6. aprila 1999. i danas kada bez štake ne može i kada ga sve zaboli kad se vreme menja.

- Valjda sam tako rođen - priča.

- Uvek sam hteo u policiju i završio sam školu u Kamenici. Kada su osnovane Posebne jedinice MUP Srbije 1992 javio sam se i prošao selekciju. Oženio sam se sretno u 22 godini sa Katarinom i sa njom imam dvoje dece. Na Kosovu sam znao da boravim i po 210 dana godišnje i nikad mi teško nije bilo. Rana sam dopao u 29. godini i što sam stariji sve se bolje sećam.

Posebne jedinice policije su na početku ratnih sukoba tokom NATO agresije na punktovima čuvale ulazak u Kosovsku Mitrovicu i, kako veli Gavra, njegovo odeljenje je pazilo na put Šipolje-Bair na izlazu ka Peći. Tog dana oko podne na njihov položaj je otvorena vatra i naređeno im je da pročešljaju kuće ispred za koje se pretpostavljalo da su prazne. Njegovo odeljenje od desetak ljudi je krenulo u proveru.

- Trebalo je preskočiti zid od preko dva i po metra oko kuće da bi se videlo šta je unutra - seća se.

- Nismo nosili teške pancire već samo borbeni prsluk sa okvirima za puške baš zbog toga. U jednoj takvoj kući kolega i ja smo zatekli dvojicu uniformisanih Albanaca i jednog civila i kod njih samo jedan automat navodno za samoodbranu. Ja sam ih izveo napolje ispred zida i naredio da se okrenu ka njemu, a kolega je pretresao unutra kada sam krajičkom oka ugledao cev automata sa druge strane zida.

Priča policajac da ga je prvi metak pogodio u šaku desne ruke i izbio mu pušku koja je odletela daleko.

- On puca u tebe, a ti ne možeš da padneš jer te meci okreću levo-desno kao neki suncokret. Kad su hici stali, a ja pao, taj se munjevito pojavio na kapiji koja je za mene i kolegu prethodno bila zaključana. Jasno sam video kako menja slepljeni okvir na automatu i prilazi da me dotuče. Samo sam refleksno podigao i zagrlio noge ispred sebe da mi ne pogodi kičmu. I stresao je ceo okvir.

Policajac Gavrić ni tada se nije onesvestio. Gledao je kako četiri Albanca zamiču kroz kapiju, dok njegov kolega istrčava sa sprata i prilazi mu.

- Taj policajac, moj brat (ime Gavra neće da kaže jer je čovek još u službi), mnogo je pametan čovek i nije pravio paniku nego me je psovao da me okuraži. Dao je radio-vezom poruku da sam teško ranjen i prebacio je moje telo preko ramena sa glavom nadole što mi je, kako su kazali lekari, spaslo život. Krvi što je ostalo u telu je silazilo u mozak što je, kako doktori kažu, bilo presudno.

Priča dalje da dok je sa ramena prijatelja gledao svoje noge u čizmama, gde su mu pete došle na mesto gde su nekad bili prsti, pomišaljao kako će umreti i da će mati sigurno pitati šta je zadnje kazao pre smrti.

- Htedoh da kažem "tom mom nosaču" da su mi poslednje reči: Čuvajte mi sina, a opet, nešto mi nije dalo. Onda su me spakovali u neku "ladu nivu", a zatim u kamion "tam 110" i tako su me transportovali. Sećam i kako me je čekalo najmanje 10 lekara i sestara ispred bolnice - pripoveda Gavra za Novosti.

Pretposlednje što policajac pamti iz bolnice je kako doktor kaže: Al' su te izrešetali i gledaj u plafon.

Sledeće u sećanju mu je susret sa Evom i zabuna u glavi -Da li je to u raju?

- Iz mitrovačke prebačen sam u nišku bolnicu pa na VMA. Tamo kreće oporavak - hvata dah i priča. Prema rečima policajca, prvih dva meseca na Vojnomedicinskoj akademiji njegovo ime su čitali svakih sedam dana kada su "prozivali ujutru za operaciju".

- Ajde Gavro na tebi nemamo šta da pokvarimo - seća se lekarskih šala. Dodaje: Ja sam im stvarno verovao i šalio sam se sa njima dok me posle nekoliko meseci nisu poslali na oporavak u Banju Koviljaču.

Govori Gvozdeni da je nepokretan u Koviljači proveo tri leta i dve zime. Kada bi se malo oporavio ponovo bi ga iz banje slali na VMA kod sad već drugara. Tamo je operisan tačno 24 puta. Posle tri godine prvi put je seo u invalidska kolica i bio srećan "kao malo dete".

Dalje Gavra otkriva kako je negde pred kraj "banjskih dana"u Koviljači, dok je u kolicima sedeo u krugu, video doktora Marka Jakšića iz Mitrovice. On je taman došao na oporavak posle saobraćajke. Skupio je, veli, hrabrosti da mu priđe:

- Doktore, ja sam u Mitrovici ranjen i ne sećam se najbolje da li tamo ima neka doktorka Eva?

Kaže dalje da ga je doktor Jakšić odmah prepoznao kao da mu je "rođeni", i zavikao: Ja sam te "radio". I da ga je onda u tom grljenju nazvao "crni Gavro" i rekao mu u dahu da Eva Vitić nije san nego doktor anesteziolog.

Dodaje policajac da je memoriju na ranjavanje iz kosmetskog rata "razbistrio" tek posle dugačkog razgovora sa doktorom sa Kosmeta. Pitao ga je i da li su mu i drugi pacijenti, koje je vraćao "odande", pričali kako su putovali nekim velikim belim hodnikom, belim kao snegom.

- Meni se taj prolazak kroz snežni hodnik često javljao u u snu dok sam ležao u bolnicama. Malo-malo sanjao sam isti oblačasti snežni hodnik sa mnogo vrata sa obe strane i kako pokušavam da uđem, ali su vrata zatvorena. Onda bi me budila neka čarobna svetlost i trebalo bi mi neki sekund da ponovo razumem da sam prikovan za postelju - nastavlja Gavrić.

Marko Jakšić je Gavriću na ceduljici dao broj telefona kosovskomitrovačke bolnice. Na prvom odlasku kući na vikend sa lečenja policajac je pozvao taj broj. Pitao je za doktorku Evu, a sa druge strane čuo:

- Ja sam Gavro, jel' to tražiš "otpusnu listu"!

Eva je veli sve znala o njegovom bolničkom "putu", a on je o njoj sve čuo od lekara iz Kosovske Mitrovice. Nikad se posle nisu sreli, jer je Gavri bilo teško da putuje, a i trebale su mu pare pošto je školovao decu.

- Eva je ostala na Kosmetu i tamo svako malo ima vanrednu situaciju - objašnjava.

SRCE I GLAVA

- Meni samo deo oko srca i glava nisu bili ustreljeni, sve ostalo je izrešetano. Stomak, butne kosti i potkolenice su slomljene, obe ruke takođe. Ovi sa VMA su napravili čudo - kaže Gavra.

DECA

- Ćerku i sina imam. Ženska mi se udala i u Švajcarskoj je, a sin je završio Pravni fakulet i pre dve godine su ga primili u Šabac u MUP da radi na registracijama. Ja bih voleo da je u uniformi, kao što je tradicija u familiji, a on bi voleo da mu nađu posao negde u struci da ne radi sa srednjom u kancelariji. Svaki dan putuju iz Loznice u Šabac - veli Gavra.

DR EVA: GAVRA JE ZMAJ

- Gavra je zmaj, čudo, tako nešto kod nas nije zabeleženo.On je moj najdraži pacijent i najveći profesionalni uspeh - ovako se dr Eva Vitić "setila" svog pacijenta iz 1999. kada smo je nedavno pozvali telefonom.

Tonom kao da se pravda reče prvo da joj je žao što se sa Gavrom nikad kasnije nije srela.

- Ja sam ostala u Kosovskoj Mitrovici da radim, a njega je život odneo dalje, kao i mnoge moje pacijente iz onog vremena. Daće Bog, videćemo se.