U kruševačkoj kovid bolnici prvo je u četvrtak, 18. februara, kako je Kurir pisao, preminuo otac Milovan, zatim u petak, 19. februara, majka Nada. A dok je stariji sin Dejan sahranjivao roditelje na seoskom groblju u Vražogrncima, iz Kruševca je stigla najgora moguća vest - da je i njegov brat Goran preminuo od posledica kovida 19.

Svedok ove pretužne životne priče bila je doktorka iz kruševačke bolnice, koja je na fejsbuku na potresan način opisala poslednje dane oca Milovana, njegova osećanja i misli koje su ga progonile jer se brinuo za ostale članove svoje porodice.

Priču koju je nazvala "Maksići uveoci" prenosimo u celosti.

- "Doktorka, mi ne znamo šta da radimo. On hoće da ide kući".

- "Ko, bre, da ide kući?"

- "Maksić."

- "Pa on ide na dobro, šta mu je?. Sada ću da pričam s njim".

- "Vodite računa, sin mu je od jutros na respiratoru".

Bila je to teška okolnost. Sta mu reći? Čime ga ubediti da ostane? Ali, izbora nema:

- "Kako je, Maksiću?", pitala je doktorka. "Sta me pitaš, kad znaš, ne valja. Sutra idem kući, na lični zahtev".

- "To ne dolazi u obzir".

- "Ali ja sam odlučio, potpisaću i idem".

- "Ali ja ti ne dozvoljavam".

- "Ne možeš ti da mi zabranis".

- "Dobro, Maksiću, postoji li nešto što mogu da učinim za tebe, a da me ti dočekas do sledeće smene?".

- "Dovedi mi ženu da vidim, ona je u susednoj sobi".

- "Pa što ne kažeš, Maksiću, odma' rešimo. Molim vas dovedite gospođu da je vidi na kratko", kaže doktorka sestri. Sestra je vuče za skafander i kaže: "Kod nje su trenutno anesteziolozi, naglo joj se pogoršalo stanje, prevode je u intenzivnu."

- "Maksicu, bila sam, ona se uspavala, da je ne budimo sad, 'ajde kad dođem sledeći put, moze?".

- "A kad dolaziš?".

- "Za dva dana"

- "A ja odlazim do tad, nema šanse da te čekam".

- "Maksiću, umrećes, do vrata nećeš da stigneš, aman".

- "Neka umrem. Slušaj me: imam dva sina. Onaj kući mi je oženjen, već samostalan, sve sam im stvorio, a ovaj gore mlađi...on mi je desna ruka".

To je bio izraz lica koji je doktorka zapamtila verovatno za čitav život. Šta sad? U tom trenutku, stiže laboratorija pacijenta za koga je doktorka tražila i zajedno sa njom čokoladica, kao izazov za doktorku koja nikada i nigde slatkišima ne moze da odoli.

- "Maksiću, izvoli, ovo je za tebe".

- "A što, čime sam ja to zaslužio?"

- "Time što ćeš da me poslušas i ostaneš koliko treba. Ne možeš da budeš sebičan. Za ovog gore se kolege bore, a ovom kući i dalje trebaš".

Uzeo je čokoladicu, i dok je jeo polako, povukao je doktorku za skafander:

- "Nemoj nikad jeftino da prodaš te oči".

- "Ne brini, Maksiću, ove oči nisu na prodaju". Legao je u krevet i zaspao kao beba, neverovatno spokojan. Doktorki je to malo bilo čudno, ali bitno da je pristao da ostane.

Konačno je svanulo jutro, 9 sati. Sve vreme dok je vozila do svog grada mučila ju je misao da li je ipak pogrešila, da li je trebalo da ga pusti da potpiše, sta ako se desi da sin umre, možda želi kao otac da ode prvi, da li je imala pravo na toliko insistiranje? Ali, kako nije, on je tako lepo išao ka oporavku, da bi bilo ubistvo pustiti ga da umre. Haos u glavi.

Prošla su dva dana, došao treći, rano ujutru 9 sati, opet PIN 3, doktorka prvo kod Maksića. Krevet-prazan.

- "Gde je Maksić?".

- "Dođite ovamo, molim vas", pozvala je sestra.

- "Maksić vam je umro".

- "Kako bre i kada, pa to je nemoguće, on je bio na korak od izlečenja!".

Doktorka je bila šokirana.

- "Juče mu je naglo pozlilo, i na žalost, preminuo je. Noćas je preminula i žena. A pre nego što ste došli preminuo je i sin."

Šok. Udarac. Bolan. Neočekivan. Zbunjujući.

- "Čekajte, Maksić je umro prvi?" "Da", odgovorila je sestra.

Prošlo je mnogo vremena od tada. I novine su pisale o nesrećnim Maksićima. A doktorki je, pored osećaja gorčine i neuspeha, ostala enigma: kako je moguće da čovek odluči da umre? Jer, Maksić je to odlučio. Moguće je. Odlučio je da izgubi život, da bi sin pobedio. Jadan Maksić! Da je bar bilo sreće!