Kako prenose američki mediji, pohovanu piletinu možete probati samo na dva mesta, u Vojvodini, gde je ovaj jedinstveni način spremanja piletine i nastao i u Ohaju, gde se sprema "pržena piletina u stilu Barbertona", jelo koje je proslavilo grad.

Sve je počelo pričom o "utešnom obroku" za porodicu imigranta, koji je postao nešto što definiše Ohajo i pretvara ga u prestonicu pržene piletine.

Smiljka i Manojlo Topalski nisu bili jedini istočnoevropljani koji su početkom 20. veka napustili dom zarad rastućeg seoskog naselja u Ohaju zvanog Barberton. Njihov unuk, Miloš Papić, ističe da se tu nalazi jedan od najstarijih srpskih udruženja u zemlji. Međutim, porodica je u jednom trenutku izgubila je sve osim seoske kuće, ali je Smiljka još uvek mogla da kuva. Jula 4. 1933. godine, porodica Topalski otvorila je restoran upravo u toj kući. Nazvali su ga Beogradski vrtovi i prodavali su supe, čili i sendviče svojim komšijama koji su se borili sa teškim vremenima, ali to nije bilo dovoljno da prežive.

Jednog dana Smiljka je za porodicu skuvala klasično srpsko jelo koje je naučila da sprema od majke. Miris je privukao i jednog bankarskog blagajnika, i kako kaže njen unuk, ubrzo je postalo svakodnevno na meniju. Prvo su dolazili imigranti iz Evrome, a potom je piletina postala hit i među meštanima, koji nisu mogli da prestanu da je jedu, nakon što su je prvi put probali.

U roku od sedam godina od uvuđenja srpske pečene piletine na jelovnik, Topalski su uspeli da otkupe čak 65 jutara zemlje od banke, kaže Papić, sadašnji vlasnik 87 godina starih "Beogradskih vrtova" (Belgrade Gardens). Restoran je ostao u vlasništvu porodice koliko i pohovana piletina sa Barbertonom. A sladokuscima u ovom još uvek piletinom-zaluđenom gradu, Smiljkino originalno jelo je gotovo kao "Sveto pismo".

Tokom 1900-ih Smiljkina hrana preoblikovala je grad u koji je emigrirala. Vremenom su se lokali sa piletinom u srpskom vlasništvu, često pod vođstvom žena, proširili po barbertonskom kraju.Tokom 1960-ih. Jedan od pisaca iz Ohaja tvrdi da su Barbertonci jeli 30.000 pilećih obroka ili oko sedam tona piletine svake nedelje.

Tokom godina, "Beogradski vrtovi" postali su institucija koja je nosilac ovog običaja, osvajajući razne nagrade. Papiću je čast što nastavlja tradiju. Priča da je restoran u jednom trenutku čak dostavljao pohovanu piletinu vazdušnom poštom, od Aljaske do Floride, za one koji slave rođendane ili godišnjice, ili se bore sa nostalgijom. Kako kaže, tokom rata u Vijetnamu, piletina je dostavljana i stanovnicima Barbertona koji su bili na bojnom polju. Papić istiće da su čak, na izričit zahtev, to bili poslednji obroci nekoliko ljudi.