Jedan od najsrčanijih i najopasnijih mladih žestokih momaka devedesetih zvao se Goran Marjanović, poznatiji kao Goksi Bombaš.
Goran Marjanović, koji je na ulicama devedesetih bio poznat kao Goksi Bombaš, bio je dobar Kneletov drug i često su zajedno išli u akcije. Kažu da se neki i danas sećaju zvuka njihovih lanaca koji zveče dok Goksi i Knele trče beogradskim asfaltom.
Goksija su inače ubila dva policajca 1995. godine i zbog te likvidacije osuđeni su na po 20 godina. Ipak, sećanje na Goksija i dalje traje, godinama kasnije.
Novobeograđanin Goran Marjanović zvani Goksi Bombaš bio je u dobrim odnosima sa Voždovčanima sve dok je njegov drug Knele bio živ.
Kad je Knele ubijen, Goran Vuković Majmun i Jovan Simendić Simenda dali su mu čitulju preko cele strane gde su potpisani svi Kneletovi najbliži saborci poput Borisa Petkova, Mije Baškalovića, Braće Bambalića, Romea Savića... Među njihovim imenima bilo je i Goksijevo ime, ali već sledeći put kad su Kneletu davali pomen, Goksijevog imena nije bilo u novinama.
Voždovčani su se udaljili od njega jer je bio previše ekstreman čak i za njih. Smatrali su da pravi probleme i onde gde ih nema. Iako su se družili, Knele i Goksi su bili različiti. Kneleta je ceo kraj obožavao, žene, klinci, penzioneri, mangupi, ribe... Zato što su znali da ne dira običan svet i prema njima je bio fin i kulturan. Zato je njegovoj sahrani prisustvovalo na hiljade ljudi.
Tu nisu bili samo njegovi drugovi, nego i roditelji tih drugova, njegove komšije, mnogo onih koji ga nisu znali, već su samo čuli za njega jer je već važio za gradsku legendu. Za Goksija nisu imali tako lepo mišljenje. Priča se da kad on krene ulicom, ljudi se sklanjaju. A i sam Bombaš je bio na distanci sa ljudima. Kažu da nije bio omiljen u gradu. Ljudi su ga se plašili, poštovali su ga i izbegavali.
Foto: Facebook.com/DEVEDESETE 90
Za razliku od većine žestokih momaka devedesetih željnih slave, Goksi nije voleo da se eksponira u medijima. On i njegov drug Srđan Ljujić su se čak i privatno retko slikali pa tako do sada javnost uopšte nije mogla da vidi. Njima nije trebalo poziranje, slikanje i davanje izjava za medije da bi neko čuo za njih i da bi ih shvatio ozbiljno.
