- Sa 18 ili 19 godina već je pravio neku karijeru u novinarstvu. On je bio znatiželjan čovek. Poseban je taj njegov opus u zagrebačkim novinama, kada bi se nabrajalo u koje je sve odaje ušao i sa kim je sve razgovarao bila bi potrebna cela emisija da se to nabroji.

- Pričao je o novinarskoj hrabrosti i tada smo zaključili da je moral stvar hrabrosti. Bilo je jako čudno kada je došao u Beograd, i onda mi je rekao da je mislio da sam ja žensko - prisetio se Vanja.

- Njegovi komentari nisu mogli da se tumače ni kao vojni, ni kao politički. Nikada neću zaboraviti kada je posle 11. septembra napravio knjigu o vehabijama i talibanima. Tada je hteo da radim intervju sa njim na bini. Tada je bilo 760 ljudi, to je bilo nezapamćeno - kaže Vanja Bulić.

- Ja sam gledao jutros odbojku, i supruga mi je rekla, toliko sam se iznenadio da nisam gledao do kraja utakmicu. Odmah sam iskuljučio televizor i supruga je primetila da treba da izađe iz sobe - kaže Vanja.

- Umro je u snu, ako išta postoji srećna okolnost to je to. Važno je da se nije mučio. Rano je još za anegdote. Novinarstvo je izgubilo velikog čoveka, kome su sva vrata su mu bila otvorena. I sa istoka i sa zapada. Smrt ne bira.

- Njega su mnogo volele žene i on je voleo njih - kaže Bulić i dodaje da je bio izuzetno šarmantan čovek.