Kao i većini dečaka, nije mi bilo bitno da li sam uklopio boje i da li sam obukao sivu ili zelenu trenerku. Nikada mi nije palo na pamet da su neke boje drugačije od onih koje ja vidim.

Da ne raspoznajem boje saznao sam tek na kraju osnovne škole kada sam birao odelo za matursko veče. Bio sam ubeđen da mi prodavačica umesto teget kravate daje ljubičastu. Naravno, nisam bio u pravu.

Počinje da me hvata panika: Šta nije u redu sa mnom?

Vraćam se kući i pitam roditelje da li su oni ranije primetili da ja neke boje ne razlikujem: plavu i ljubičastu, roze i sivu, braon i crvenu, žutu i zelenu? Majka kaže da nisu, ali da se seća da su joj prilikom upisa u prvi razred sugerisali da me odvede kod oftamologa jer možda nisam dobro naučio koja je koja boja.

Testirala me kod kuće i shvatila da je sve u redu. Nije bilo, a caka je u tome da i ona sama ne razlikuje boje pa nije ni mogla da utvrdi u čemu je problem.

Na pregledu su mi rekli da to nije je poremećaj koji nije opasan, ali da leka nema i da nekim profesijama neću moći da se bavim, kao i da ne bi trebalo da vozim automobil.

Završio sam srednju školu i moram priznati da mi daltonizam u tom periodu nije predstavljao nikakav problem.

Rešio sam da "na foru" prođem testiranje za polaganje vozačkog ispita. Tešilo me to što crvenu i zelenu razlikujem, ali i to da nije teško zapamtiti raspored boja na semaforu.

Testiranje sam uspešno završio i bez ikakvih problema vozim već godinama.

Mnogi ljudi nikada nisu čuli za ovu vrstu poremećaja vida. Među njima je i moja žena. Mislila je da me mrzi da biram boju za zidove, pa sam namerno kupio pogrešnu kako bih je skinuo s vrata.

Da bi mi se osvetila priredila mi je jednu neslanu šalu - umesto sive kupila mi je roze trenerku i zamolila me da u njoj odem do prodavnice.  Kako su se samo smejale prodavačice.

Tek tada sam se zapitao koliko sam puta otišao u školu obučen kao devojčica.

Danas, kada imam dete potpuno sam svestan koliko mi problem predstavlja to što ne razlikujem pojedine boje.

Plašim se da ću ćerku pogrešno naučiti koja je koja boja, ne umem da odaberem igračku u boji koju je tražila, a bojenje je prava "noćna mora".

****

NE POSTOJI LEČENJE

Daltonizam je poremećaj vida, koji je dobio naziv po engleskom hemičaru Džonu Daltonu, koji je u svojoj 26. godini slučajno otkrio da je njegova zelena jakna ustvari crvena.

Ovaj poromećaj vida manifestuje se u tri oblika - kao potpuno slepilo za boje, nemogućnost prepoznavanja crvene, zelene i plave ili nijansi određenih boja.

U svetu živi oko osam odsto muškaraca i 0.5 odsto žena s ovim poremećajem. Daltonizam je poremećaj prepoznavanja boja. Nasledan je i neizlečiv.

Osobe s ovakvim poremećajem nemaju većih poteškoća uz normalnu oštrinu vida, ali postoji ograničenje u izboru zanimanja pa ne mogu postati piloti, profesionalni vozači, elektrotehničari i baviti se drugim zanimanjima u kojima je raspoznavanje boja od velikog značenja.

Zdrave osobe razlikuju oko 2.000 boja, a daltonisti daleko manje. Kod muškaraca se ovaj poremećaj javlja 16 puta češe nego kod žena, što se objašnjava načinom nasleđivanja.

S. Milovanov