Istraživačka stanica Petnica po sebi je kult, a u okviru njega postojao je kult jedne ličnosti. Zapuštenog, neurednog, pijanog, navodnog genija nauke i života kog su svi znali i čije su čudne sklonosti bile poznate.
Priče o njemu i njegovim "metodama" raspredale su se godinama. Ako si bio u Petnici, znao si za njega, ako si se zadržao, sigurno si bio u njegovom društvu. Ako si žensko, osećao si se u tom društvu uglavnom neprijatno.
Njegovo zaduženje u Stanici bilo je sređivanje radova za objavljivanje u Petničkim sveskama, zborniku najboljih radova sa konferencije "Korak u nauku" koji se radi na kraju svake godine.
- O tome kako izgledaju te noći, uvek je noću imao sastanke sa polaznicima, slušala sam razne priče. Od devojaka mlađih od njega 30 godina koje su bile očarane zapuštenim, pijanim, inteligentnim starcem, sa prljavim noktima i prstima požutelim od cigareta, izmanipulisane tokom dugih razgovora koje su vodili, do onih kojima su susreti u njegovoj zagušljivoj sobi bili neprijatni ili čak jezivi - započinje priču o svom iskustvu sagovornica medija i nekadašnja polaznica "Petnice".
Svi su znali za smrdljivu sobu u kojoj devojčicama nudi vino i slika ih u erotskim pozamaDa sastanak izgleda ovako - on, polaznica, vino i tamna soba u kojoj "užasno smrdi" - svi su znali.
- Da se sastanci održavaju noću u njegovoj sobi koja mu je bila ujedno i kancelarija, u kojoj su svuda prazne flaše vina, prljave čaše, da polaznike nudi vinom, to nije bila nikakva tajna. Da u pauzama rada uzme aparat, napravi po koju fotografiju, portret, nekada ukoliko polaznica to želi, pričalo se tada da je samo ako želi, to bude i erotska, umetnička fotografija za koju su se one svlačile, zauzimale poze koje im kaže, to se takođe znalo. Da psuje, ume da bude prost i grub, verbalno, takođe - priča ona.
Na to, kaže, nisu svi gledali kao na nešto čudno.
- To se uzmalo zdravo za gotovo. On je prosto takav, to tako funkcioniše. Niko se nije upuštao u analizu i tumačenje. Meni je delovalo izopačeno, u glavi sam imala sliku manijaka i atmosferu bordela i, iskreno, plašila sam se da odem. Znala sam da mi se neće ništa desiti, ali sam se plašila. Da li ću znati da kulturno odbijem vino kojim će da me nudi, kako da objasnim da ne želim da se fotografišem, te misli su mi se motale po glavi pre nego što je trebalo da krenem - kaže, i nastavlja:
"Mentor je primetio da sam zbog toga nervozna, iako je govorio da nema razloga da budem, ponudio se da ode sa mnom, što sam ja odbila. Znao je da sam tiha i povučena, da mi to možda neće prijati. Povela sam drugaricu koja je sa njim više puta sarađivala, mada su mi rekli da ne voli kad neko dolazi u pratnji, da treću osobu ume da izbaci ili da je ignoriše, da se ponaša kao da nije tu - nastavlja naša sagovornica.
"Ti si neka bez poroka? Ima vremena da se to promeni"U sobi ju je, kako kaže, sačekalo sve ono što je čula. Nesnosan smrad, prljave čaše, prazne flaše, pod ulepljen od vina i prljavštine.
- Prvo me je zapljusnuo smrad. Bilo je mračno, soba je bila osvetljena svetlom sa monitora i jedne lampe. Sele smo, on nas je ponudio vinom, ona je proprala čašu u kupatilu samo vodom i sipala njima, ja sam odbila. Kada su sipali drugu čašu, opet me je ponudio, opet sam odbila "Hvala, ne pijem", rekla sam. "Nikad ne piješ?", pitao me je, odgovorila sam potvrdno, on je, kao u znak negodovanja, odmahnuo glavom. Ponudio me je cigaretom, i nju sam odbila "Ne pušim", rekla sam. "Ne piješ, ne pušiš, ti si neka besporočna, reklo bi se". To je izgovorio čudno, podrugljivo, prezrivo i promrmljao je da ima vremena da se i to promeni - priča ona.
Da objasni zašto, kaže, ne zna, ali samo je želela da odatle pobegne.
- Dim, vino, smrad, on onako star, neuredan, prljav, ciničan, svaka njegova reč delovala je kao uvreda. Gledao je nekako bezobrazno, ne umem to da opišem. Veoma, veoma čudna atmosfera, nisam znala tada da izrazim to kako sam se osećala, ne znam ni sad. Ne radi ti ništa, a osećaš se užasno - kaže, i dodaje da je znala da to može da traje satima, jer su sastanci s njim toliko trajali, pa je počela da smišlja izgovore da pobegne, ali na red je došlo čuveno pitanje o fotografisanju.
"Pitao je da li može da me fotografiše dok radim, "kako pada svetlost, bile bi vrhunske", rekao mi je. Rekla sam da ne volim da budem ispred objektiva, na šta je uključio u razgovor moju drugaricu, koja je i samu fotografisao više puta pre toga. Sećam se njene fotografije u majici, bez brushaltera, u nekom polju, pokazivala mi je. Rekao je da me posavetuje, da bi lepo izgledale, da je u pitanju samo portret i da razmislim. O onim drugim mojim fotografijama nije bilo reči, tuđih mi je nekoliko pokazao i tad sam otišla, mislim da sam rekla da se ne osećam dobro, ne sećam se izgovora, bilo je davno. Ona je ostala."
"Osećala sam se gadno, prljavo, kao da sam silovana"
- Ništa mi nije radio, nije me dodirnuo, a osećala sam se nekako gadno, prljavo. Osećala sam se silovano. Nisam to umela da objasnim ni sebi ni drugima, niti sam se sa takvom osobom ikad više susrela. Imala sam 16 godina, znala sam da nešto tamo nije u redu, ali nisam znala šta, mislila sam da niko neće razumeti zašto se osećam loše, kako bi kad ni sama nisam razumela. Preispitivala sam da li sam loše sve tumačila, kako to da se niko toga ne plaši sem mene. Potisnula sam to i više nikad o tome nisam ni sa kim razgovarala - rekla je, i dodala da je opet o tome tek sada počela da razmišlja:
"Čudno mi je da je tako nešto moglo da se dešava među nama 'petničarima' koji smo se oduvek dičili svojom društvenom odgovornošću i time što smo uvek reagovali na svaki oblik nasilja i nepravde. Poražavajuće je to što smo mi koji ispite nikad nismo padali, pali na ispitu hrabrosti ili možda ipak svesti. Možda je to dokaz onoga da čovek najteže prepoznaje ono što se dešava u njegovom dvorištu."
