Vreme je da ustaneš sine. Da se uzdigneš iz pepela kao feniks. Da vaskrsneš iz svog mrtvila.
Pitaš me zašto te je žena ostavila i deca otišla od tebe… Zato što si im nudio samo mrtvilo i pepeo. Dosta im je toga bilo. Oni žele novi dan. Žele život. Ti ne vladaš ni sobom, a kako ćeš vladati životom svoje dece? Kako ćeš ženu zbrinuti?
Vreme je! Vreme da prestaneš da se sažaljevaš i tražiš krivca u okolnostima. Ustani! Vostani! Stani na svoje noge! Kako da nosiš njih kad se sam teturaš na povetarcu? Šta ćeš kad dune oluja? Oduvaće te i njih sa tobom!
Pametno su uradili što su se sklonili. Dali su ti vremena da dođeš sebi, a ti ih nemoj opet razočarati. Ti se rodi ponovo u Duhu Svetome, jer je On izvorište života i zajednice ljubavi. On će te naučiti, ali tek kad odlučiš da ćeš krenuti putem spasenja.
Možda misliš da to nema smisla, ali do sad si radio po tvom smislu i dokle te je to dovelo? Šta si postigao? Sve si prosuo i pretočio. Prodao si njivu za tri groša, a u njoj ćupovi sa zlatom!
Veruj mi sad malo pa ne probavaj nego uradi kako ti rekoh. Svoje uzdanje prepusti Bogu i kreni mu u susret. Nije to toliko teško, a ni nemoguće.
Otkriću ti jednu tajnu: Mnogo je njih bilo tu gde si ti sad, mnogo ih je sad tu sa tobom, a i mnogo njih će biti tu. Ako iščupaš sebe iz tog panja onda ćeš i drugima moći da pomogneš, u suprotnom će biti više nerodnih panjeva nego šume.
Preporodi se vaskrsenjem Onoga koji je poslednji umro, a prvi vaskrsao! Oživi Liturgijom i osmisli se smislom večnosti. Tek onda ćeš ponovo postati i ti drvo života. A onda nakalemi na tvoje rane života svoju decu, napoj ih mineralima vere, ljubavi i nade i daj im svetlosti neprolaznog sunca koje se rađa i nikad ne zalazi. Kad to sunce uđe u tvoju galaksiju onda će život krenuti da rađa i kalemi će svoj plod doneti. Otići će mrak i mrtvilo i doći večni dan. Pokloni svojoj deci “Sunce” i videćeš svanuće novog dana..
Zapamti dobro da je do tebe! Svi ostali su spremni i čekaju te.
Požuri! Vreme je!
