Grad Niš je sada pobednik. Na intenzivnoj nezi nema kovid pozitivnih. Međutim, zidovi intenzivne nege pamte različite sudbine ljudi, patnje, strepnje, borbe i napore lekara. Za "Blic" niški lekari govore o najtraumatičnijim momentima borbe u ovih 426 dana, o danima koji će pamtiti čitav život.

Pomoćnik generalnog direktora UKC Niš i nekadašnji rukovodilac jednog od kovid centara, prof. dr Goran Stanojević kaže za „Blic“ da nikada neće zaboraviti dan kada je zidine gerontološkog centra probila korona.

Večno ću pamtiti taj 13. april. Pacijente su nam dovozili autobusima

- Nikada neću zaboraviti dan kada smo u roku od 24 časa zbrinuli 211 pacijenata, a do 18. aprila skoro 400 zaraženih pacijenata sa srednjeteškom i teškom kliničkom slikom. Naglasio bih ponedeljak 13. april, dan koji ću pamtiti verovatno čitav život, kada smo primali pacijente uglavnom iz Gerontološkog centra, izuzetno stare, sa izraženim pratećim oboljenjima. Korisnike GC u Nišu su dovozili, između ostalog, sanitetima Hitne pomoći, ali i autobusima. Primali smo pacijente do kasno u noć. Svi članovi ekipe iz prethodne smene, kojima je isteklo radno vreme ostali su tu bi pomogli kolegama i koleginicama da što brže i efikasnije zbrinu veliki broj starih i obolelih pacijenata - priča profesor Stanojević za „Blic“.

Razorile su me smrti trudnice (27) i momka (21)

Dr Milan Elenkov, anesteziolog, može možda i najbolje da opiše 426 dana borbe za život kovid pacijenata na intenzivnoj nezi u Kliničkom centru Niš pošto je bio u ulozi i lekara i pacijenta.

- Razboleo sam se od kovida 19 tokom drugog talasa. Tri nedelje sam ležao na intenzivnoj nezi. Trebalo mi je posle još dva-tri meseca da se u potpunosti oporavim, ali sam zbog kolega odlučio da se ranije vratim na posao pošto moje iskustvo nije samo medicinsko već i životno – naglašava za „Blic“ dr Elenkov.

Kaže, ceo tim na intenzivnoj nezi KC Niš radio je kao prava ekipa.

- Takva smo ekipa da možemo sada da sednemo i smejemo se sedam dana, ali isto tako i da zajedno plačemo zbog svega što smo doživeli i preživeli u prethodnom periodu – objašnjava anesteziolog, koji praktično od početka pandemije radi u KC Niš iako je zaposlen u Opštoj bolnici u Pirotu.

Nažalost, razloga za tugu ima previše.

- Mnogo mladih nam je otišlo. Najmlađi je bio 2000. godište, momak iz Vranja. Kada se tako nešto dogodi, onda više ne možeš ni da rezonuješ pravilno kao doktor. Otišla nam je i trudnica iz Zaječara 1994. godište. Sećam se da nam je došla s infektivne i već sutradan ujutru joj krenuo prirodni porođaj iako je bio planiran carski rez. Iz ove perspektive mogu da kažem hvala bogu da joj je krenuo prirodni porođaj – naglašava Elenkov.

Seća se svake sekunde borbe za život trudnice.

- Kada se porodila, bili smo srećni što je beba živa i zdrava. Ali nažalost, trudnica se pogoršalo stanje jer je imala HELLP sindrom koji joj je zajedno sa koronom uništio organizam i ubrzo je umrla. Pitanje je da li bi beba bila živa da nije krenuo prirodni porođaj pošto je carski rez uvek rizik pogotovo ako se ima u vidu da su pluća trudnice bila u jako lošem stanju zbog korone – podvlači Elenkov.

Lekari u kovid bolnici teško da mogu da odvoje emocije i posao pošto se sa pacijentima često i sprijatelje.

- Raznela me je smrt dvojice pacijenata starih oko 40 godina. To su ljudi koji su imali malu decu. Vi dok ih lečite pričate sa njima, dajete im savete i upoznajete ih u potpunosti, postanu vam prijatelji praktično. U jednom trenutku vidite da oporavak dobro ide i mislite da će se izvući. Da bi odjednom došlo do pogoršanja i njihove smrti – ističe dr Elenkov.

Devojka (25) me je molila: "Doktore, pomozite mi". Nije izdržala

Dr Dragan Branković iz opšte bolnice Aleksinca čak pet puta je u dužim intervalima bio deo medicinskog tima na odeljenju intenzivne nege u Kliničkom centru Niš. Najduže tokom još aktuelnog poslednjeg talasa. Došao je 2. novembra i ostao sve do prošle subote, 15. maja. Kaže, ko nije bio u koži lekara iz kovid bolnice ili barem u njihovom skafanderu, ne može na pravi način da razume kroz šta sve prolaze u borbi za život pacijenata.

- Najgore od svega je što se vi mučite, dajete sve od sebe, pokušavate sve što znate, a vidite da pacijent samo tone i tone i da ga gubite dok ga na kraju u potpunosti ne izgubite. Kada se to desi, osećate se nemoćno i poniženo, ne možete noćima da spavate. Preispitujete se da li ste mogli nešto bolje ili drugačije da uradite. Ali, opet, nemate mnogo vremena jer novi pacijenti stalno dolaze – opisuje dr Branković.

Naš sagovornik nikada neće zaboraviti borbu za život davedesetpetogodišnje devojke iz Jagodine.

- Imala je srednjetešku sliku, nije bila na respiratoru. Disala je spontano, ali je imala masku koja joj je pomagala pri disanju. Bila je svesna da bi jednog dana odjednom došlo do naglog pogoršanja. Saturacija joj je padala. Ja sam joj zbog toga najpre stavio drugu masku koja intenzivnije pomaže pri disanju i čvršće prianja uz lice. Međutim, devojci ništa nije bilo bolje. Sve vreme je govorila: doktore, pomozite molim vas. Čak je tražila da joj vratim staru masku – seća se dr Branković.

Nažalost, stanje devojke je bilo sve gore.

- Toliko je bilo loše da smo morali da je stavimo na respirator. Bila je 15 dana na respiratoru, ali nije izdržala. Upoznao sam joj i majku i brata. Imao sam i pacijente koje sam lično poznavao i pre nego što su došli u bolnicu. Najteže je što svi oni i njihove porodice očekuju od vas nemoguće. I onda ne znate šta da im kažete, koliko da budete iskreni sa njima, da li da ima date nadu. To je veoma teško podneti, na to koliko god da imate godina iskustva ne možete da oguglate – podvlači Branković.

Otac mi je umro na odeljenju na kom radim

- Mnogi od nas su nažalost u ovoj borbi prolazili kroz lične tragedije. Gubili smo u našoj intenzivnoj nezi, u našim krevetima, na respiratorima koje smo mi podešavali i svoje najbliže" - kaže za "Blic" Radmilo Janković, zamenik direktora KC Niš.

- Tokom iznenadnog junskog talasa, UKC Niš se je suočio sa prijemom velikog broja teških kovid pacijenata koji su dolazili iz Vranja i Leskovca gde je u tom trenutku harala epidemija. Tih dana u našu intenzivnu negu sanitetom iz Leskovca stigli su moji najbliži: najpre brat a nedelju dana kasnije i otac. Brat se, srećom, izvukao, takoreći isčupao iz kandži smrti. Otac, nažalost, nije. Gledao sam danima bespomoćno parametre gasnih analiza, zurio u monitor i respirator. Spasa mu nije bilo. Tog 12. jula u petak uveče zazvonio je telefon, očekivani poziv. Na displeju telefona Ana D. "Profesore, nismo uspeli". Korona je uzela još jednu žrtvu, mog oca, a s njim je otišao i deo mog života. Idemo dalje, desetine saniteta u tom trenutku kretalo je ka nama iz Paraćina, Pirota, Vranja, Pazara.... Bitka se nastavlja a mi se nikada nećemo predati.