Tri najopasnije otrovnice koje žive na teritoriji naše zemlje su poskok, šarka i šargan.
Šarka je prisutna u Vojvodini i u ravnicama, poskok živi na brdovitim delovima, na nadmorskoj visini od 1200 do 1500 metara, a šargan je visokoplaninska vrsta i može se videti samo na vrhovima iznad 1.500 metara nadmorske visine. Najjači otrov ima poskok. Smrtnost od ujeda zmija u Srbiji je oko 2 odsto, ali ukoliko ne dođe do smrtnog ishoda, onaj koga zmija ujede može imati zdravstvene posledice za ceo život - rekao je biolog Mihailo Stanković koji je o ovim gmizavcima napisao 160 naučnih radova i četiri knjige.
U maju i junu su ove životinje najaktivnije jer je tad period njihovog parenja. Tih meseci možemo naleteti na onaj čuveni splet zmija, u kom se u stvari nalazi jedna ženka a ostalo su mužjaci. Oplođava je onaj koji je najsposobniji, ona zatim polaže jaja na skriveno mesto i odlazi ne osvrćući se na potomke. Upravo iz razloga što su otavljeni bez majke, mladunčad zmija vrlo teško opstaju i preživljavaju. Oni kad se izlegu prepušteni su sami sebi, pa zato vrlo teško doživljavaju polnu zrelost.
- Poznato je da se zmije boje više od ljudi, nego mi od njih. Ukoliko odlazite u prirodu nosite duboku obuću, debele čarape i duge pantalone, a ako naiđete na zmiju pokušajte da je zaobiđete. Ne pokušavajte da je oterate i tučete štapom. Takođe, dok šetate šumom bilo bi dobro da pravite malo jače korake ili da lupkate nekim štapom kako bi zmija osetila vibracije i pobegla pre nego što naiđete na nju. Kada ostavljate odeću ili obuću na mestima koja su dostupna zmijama, pre nego što se obučete dobro pregledajte garderobu kako bi bili sigurni da se zmija nije negde uvukla - rekao je Stanković.
Nije retka situacija da se opasni gmizavci osim u prirodi pojavljuju i u kućama i stanovima, a prošlo leto bilo je jako stresno za mnoge Čačane jer su zmije viđali u zgradama u centru grada. Kada su dežurne službe bile nemoćne, u pomoć uplašenim građanima izlazio je Dejan Bisenić koji već dve decenije na sebi svojstven način komunicira sa ovim životinjama i tako spasava na stotine života.
Foto: Facebook.com/slavisa.b.jocic
- Primam pozive i u dva sata po noći, i ja ustanem i krenem. Nikad mi nije teško, jer sam svestan da većina ljudi ima patološki strah i pri samoj pomisli na njih, a ne kad ih vide u svojoj kući. Svima prvo savetujem da se udalje od zmije i ni po koju cenu je ne diraju. One nikada ne napadaju prve već samo ako su ugrožene. Ne nosim alat, već na meni poznat način, kažem šta im kažem, one se pojave, ja ih pokupim golim rukama i vratim u njihovo prirodno stanište. Tada su svi bezbedni - otkriva Dejan.
Ovom Čačaninu za dvadeset godina pripisivali su čudne nadimke šaptač, zmijar i mnoge druge, ali ipak Dejan ne mari za to, već pušta da njegova dela govore o njemu.
Otkrio je i narodno verovanje koje ledi krv u žilama. Naime, prema njegovim rečima svaka kuća ima svoju zmiju čuvarkuću, koja s vremena na vreme izađe napolje. Ukoliko neko tu zmiju ubije, to je katastrofa za tu porodicu i skoro siguran smrtni slučaj, zato Dejan svima poručuje da ne ubijaju zmije, jer se ne zna iz čijeg doma je ona izašla.
