I korona, i šlog, i obostrana upala pluća, i borba za život na mehaničkoj ventilaciji - sve je to snašlo Zorana Petrovića iz Grocke (59)! I sve je preživeo! Sad čeka da ga svakog časa otpuste iz bolnice „Sveti Sava“. One čuvene gde se danas vodi teška borba za pacijente koji imaju i koronu i moždani udar.

Zoran je već bio pozitivan kada mu je skočio pritisak. I ranije je kuburio s tim, ali prvi put se šlogirao baš sad, kad je dobio koronu. Doduše i sam je „radio“ na tome.

- Skoči mi pritisak, odem do doma zdravlja i usred kovid ambulante se šlogiram. Da vam priznam, nisam baš redovno pio lekove. Ja sam seljačko dete, pa sam pritisak lečio jednom domaćom rakijom i kafom ujutru - smeje se Zoran.

- Baš sam imao sreće da dospem ovim divnim ljudima u „Svetom Savi“! Bio sam i na respiratoru i izvukao se - priča dok se krsti.

- Problem su bili i čvarci, i slanina, pihtije... Sve mi to pred očima. Sramota me i da pričam. Al’ to baš volim da jedem - veli Zoran, inače domar u muzičkoj školi. - Da se čuvate. I za Novu godinu - dobacuje dr Pavle Petrović, anesteziolog i koordinator kovid odeljenja.

- Nema prase na sto - šali se „cimer“ s kreveta pored.

- Aaaa, post je, ne brinite - osmehuje se Zoran, koji super izgleda, čovek ne bi reko da se pre neki dan šlogirao. I to kako.

- Gospodin Petrović je imao akutni moždani udar na vrlo nezgodnom mestu - zadnja lobanjska jama. Uz to je zaradio i obostranu upalu pluća. Za 24 sata završio je na neinvazivnoj mehaničkoj ventilatciji. Posle pet dana smo uspeli da ga skinemo s nje. Hvala bogu, posledice moždanog udara nisu velike. Pokretan je, ali ima nespretnost - veli dr Petrović.

Ulazimo na intenzivnu. Pište mašine. Tu su i oni u komi, na respiratoru. Dan je tmuran. Prozori, naravno, goli. Pogled puca na Stefana Nemanju. Stoji pred starom železničkom. Neki gledaju u njega. Al’ čini ti se da ne znaju ni gde su, ni šta vide. Tuga.

Tu je i Željko Grgić (62) iz Obrenovca. Ima „samo“ koronu. Nagurali nove krevete, da prime i „obične“ kovid pacijente. Sve bolnice krcate. - Bio sam u Areni, jedno 3-4 dana sam disao lepo. A onda nikako, pa me prebaciše ovde. Hvala do neba svima. Nemam reči kako me gledaju. Malo i preteruju - smeši se Željko.

Prolazimo sve sobe. S nama je i ljubazna domaćica, glavna sestra Olivera Đurović. Ista slika svugde. Mnogi leže i ćute. Poneko „dobar dan“ kaže. Sve do Zorana, koji je baš veseo... A i ima rašta.

Odlazimo. Naravno, u crvenu zonu i iz nje se ne može istim „drumom“. Dugim hodničićima, ko u kakvom lavirintu, grabimo ka izlazu. I u toj polutami suterena sudar s dva otvorena kovčega! Prislonjeni na zid. Pogrebnik godinama tu stanuj“. Možda baš oni čekaju nekoga odozgo. Nekog ko gubi bitku. A takvih je mnogo bilo. Ne znaš ko više ubija - korona ili šlog. A tek kad se dva zla udruže...