Uopšte nema starije populacije na mehaničkoj ventilaciji. Ima dosta mladih ljudi koji su zanemarivali simptome sa visokom temperaturom i onda su zbog pogoršanja završili na ventilatoru
U trećem talasu su najozbiljnije kliničke slike, vrlo brzo se razvijaju upale pluća i vrlo su brza pogoršanja. Kad nam pacijent dođe s pneumonijom u zakasnelom stadijumu, sve je bliže mehaničkoj ventilaciji. Na respiratorima su nam listom mlađi ljudi, koji su bili zdravi pre korone.
- Svi kapaciteti su nam popunjeni, imamo oko 300 pacijenata i bukvalno se čeka da se neko otpusti da bismo mogli da primimo nove ljude - kaže anesteziolog ass. dr Marija Milenković, koordinatorka kovid bolnice Bežanijska kosa, koja u regularnim okolnostima radi u Urgentnom centru.
Kakva je tačna starosna struktura pacijenata na respiratoru?
- Uopšte nema starije populacije, uglavnom su to pacijenti starosti od 45 do 65 godina. Naravno, ima i poneki baš star pacijent, ali to su uglavnom oni koji su tu došli iz bolnice, posle neke operacije, gde im je i otkrivena korona. Ali ima dosta mladih koji su zanemarivali svoje simptome s visokom temperaturom i onda su zbog pogoršanja završili na mehaničkoj ventilaciji, sa visokim skorom viđenim na skeneru. Kada već dođu u zakasnelom stadijumu pneumonije, nema im mnogo pomoći. Uvek zahtevaju neki vid mehaničke ventilacije, neinvanzivne ili invazivne. Trenutno najmlađi pacijent koji nam je na respiratoru ima oko 40 godina, a najstariji nam je od 86.
I onda ide progresija na druge organe?
- Apsolutno tako. Sve češće je to udruženo sa srčanim tegobama, dolazi do različitih oblika srčanog popuštanja, na šta su, posle ovoliko iskustva, kardiolozi već navikli. Tu su i tegobe povezane s gastrointestinalnim traktom, nervnim sistemom... Kad imate proliv, povraćanje, glavobolje, to su već simptomi od drugih organa, a otežano disanje je od pluća.
Na respiratoru kreće i otkazivanje organa?
- Respirator je mašina koja pomaže, ali tu morate da budete sedirani. I onda polako počinje multiorganska disfunkcija, počinju da otkazuju i drugi organi. Otkazuju bubrezi, pacijent završava na dijalizi i, uopšte, umanjena je sposobnost celog organizma da se bori i reaguje.
Da li sada procentualno ima više smrtnih slučajeva nego u drugom talasu?
- Jesu teže kliničke slike, ali imamo mnogo iskustva i vrlo brzo prepoznajemo pogoršanje i na vreme koordiniramo sve. Znamo šta nas čeka. Bukvalno idemo korak ispred bolesti, bar je tako na Bežanijskoj kosi. Osim u slučajevima gde pacijent zakasni i ne javi se na vreme.
Tromboze, odnosno problemi s koagulacijom, tu su konstantno?
- To su imunološke tromboze, jer se javljaju u plućima, na mestu gde je upala. Ali ih ne možemo nazvati tromboze u klasičnom smislu. Budući da imamo dosta iskustva, kao prevenciju dajemo antikoagulantnu terapiju. Značilo nam je sve ovo što smo prošli s pacijentima. I nemamo veliki broj smrtnih ishoda, bar što se tiče Bežanijske kose, zato što se na vreme pomaže. Bežanijska kosa je uređen sistem trijaže i čestih obilazaka pacijenata, sistem s poluintenzivnom i intenzivnom negom. Kad prepoznate pacijenta i stavite ga u poluintenzivnu negu, predupredite nastanak komplikacija.
Pomaže li remdesivir, koji je odnedavno u našem protokolu lečenja kovid pacijenata?
- Remdesivir se veoma dobro pokazao. Daje se u prvim danima bolesti ukoliko dođe do respiratornog pogoršanja i upravo zato je vrlo bitno da se pacijenti javljaju na vreme. Tu je i favipiravir, prethodnik remdesivira, koji dobijaju svi koji se jave na vreme. Kao i remdesivir, i to je antivirusni lek i s njim imamo dobro iskustvo. Oba se primenjuju uz kontrolu strogih medicinskih indikacija, a oba se daju u ranoj fazi bolesti, do sedmog dana. I zato ponavljam da je veoma važno da ljudi dođu na vreme. Mislim da smo mi bolnica koja je najviše dala remdesivira. Favipiravir je primilo više od 200 pacijenata.
Foto: Tanjug AP/Armando Franca
Imate li reinficiranih pacijenata?
- Ne, čini mi se da je ležao samo jedan takav pacijent. Sve su novi slučajevi.
Šta nam je korona pokazala?
- Korona nam je pokazala da ni slava, ni novac, ni moć ne znače ništa! Svi smo isti. Ali i to da koliko je bitna uloga lekara, toliko je važno i da pacijenti sami sebe bodre. Takođe, stručnost se ne dovodi u pitanje, ali je značajan i prisan i ljudski odnos prema pacijentima. I moram da pohvalim tim lekara Bežanijske kose, tu nije bitno ko je koje specijalnosti, svi rade zajedno, ali i medicinsko i nemedicinsko osoblje. Svi oni dolaze i subotom, i nedeljom, i ništa im nije teško. Na Bežanijskoj kosi sve radi ko sat i ja sam, kao neko sa strane, vrlo lepo prihvaćena. Ovde sve možete da odradite u bolnici - dijagnostičke procedure, ništa se ne štedi, radi se ultrazvuk srca, gastroskopije, hirurške procedure... sve je stavljeno pod crvenu zonu.
Najteže je kad lečite bliske ljude
- Bilo ih je mnogo, a poslednji je kada sam lečila porodicu koleginice i prijateljice - roditelje i brata. Ocu se stanje pogoršalo i završio je u jedinici intenzivnog lečenja. Izvukao se, otišao je kući, ali to mi je bilo strašno, bio je to prvi put da lečim nekog ko mi je blizak.
O čemu vam pacijenti pričaju?
- Mi smo im jedini kontakt sa svetom i kod nas se raspituju za porodice, šalju poruke. Imali smo oca i sina koji su se posvađali, pa je otac tražio da prenesemo sinu da mu je žao i da je pogrešio. Na pulmologiji sam čoveku rekla da mora da se bori jer ga čekaju porodica i supruga, a on će: „Supruga mi je juče umrla od korone.“ To je bilo baš teško. Morate da birate reči, najbitniji je taj psihološki momenat - kako ćete da im saopštite neke stvari, kako ćete da im priđete. Važno je da se svakom posvetite, jer su u tom trenutku svakome njegove tegobe i muke najteže.
Kolege vas zovu i Milunka Savić.
- Moj je temperament takav, možda sam malo oštra, ponašam se malo kao vojnik i ne gledam koliko ću da se zadržim u crvenoj zoni. Tamo ne ostajem četiri ili šest sati, već i više ako treba. Možda to nije pametno, ali ja tako radim.
