Na Uskršnje praznike su u proteklih nekoliko decenija zabeležena brojna čuda, a neka od najvažnijih dogodila su se u Međugorju.
– Godine 1983. doživela sam tešku saobraćajnu nesreću prelazeći ulicu u Čikagu. Udarac je bio tako jak da me je bacio pod auto i još me jednom udario. Od povreda mi je ostala velika rana na nozi. Nisam mogla nikuda da otputujem. Kad sam rekla svome lekaru da želim da krenem na hodočašće, bila sam iznenađena njegovim odgovorom: ‘Mislim da trebaš da ideš. Vrati se za deset dana. Budi pažljiva‘. Bilo je to za Uskrs 1993. godine – ispričala je Suzan Tason, koja se potom vratila kući.
Godinu dana kasnije, tj. 1994. godine, odvažila se da krene na hodočašće u Međugorje. Skupila je snagu i krenula na put preko okeana. Za Uskrs je bila u Međugorju.
– Ozdravila sam na Križevcu. Rane više nije bilo na nozi. Kad sam se vratila kući, moj lekar me je pregledao i rekao: ‘Vaša je noga potpuno zdrava, to je čudo!’ Sigurna sam da me Gospodin izlečio po zagovoru Gospe, Kraljice Mira – posvedočila je Suzan, koja je tek 1998. poslala svu lekarsku dokumentaciju Župnom uredu u Međugorje.
O čudu na Uskrs, i to ponovno u Međugorju, posvedočio je i Damir Ćorić. Bio je teško bolestan, pet puta operisan zbog hidrocefalusa, ali mu nije bilo nimalo bolje. Uskoro više nije mogao da hoda, a ni terapija lekovima nije pomagala. Gotovo da se pomirio s tim kako mu nema pomoći.
– Duga i teška istorija moje bolesti počela je 21. marta 1980. Tad su me prvi put pregledali u Mostaru nakon simptoma koje je karakterisala istaknuta malaksalost u nogama nastala pre tri godine, ali koja se sve više pogoršavala. Iz Mostara su me premestili u Zagreb, gdje su mi ustanovili dijagnozu hidrocefalusa. Operisan sam pet puta zbog ponovljenih poteškoća, a posle poslednje operacije, umesto da me pošalju na institut za rehabilitaciju, kako su ranije činili, poslali su me kući, smatrajući beskorisnim bilo kakvu terapiju.
Foto: Wikipedia
- Kad su me 6. marta 1981. otpustili, uopšte nisam mogao da hodam. Izgubio sam i sposobnost govora, hranili su me samo tećnošću. Dok je moje opšte zdravstveno stanje bilo nepromenjeno, u julu 1981. moja me porodica odvezla autom u Međugorje do Podbrda. Od tada se moja porodica počela moliti. Tri nedelje posle ponovo su me odneli u Međugorje, u crkvu, gde je Vicka molila nada mnom.
- U tom trenutku osetio sam kao da neka snaga prodire u mene. Na povratku kući pokušao sam kretnjama objasniti svojoj majci ono što sam doživeo u vreme molitve. Već sutradan počeo sam da sedim, a zatim sam učinio i prve korake. Na Božić sam počeo govoriti, a za Uskrs sam se potpuno oporavio – posvedočio je Damir Večernjem listu.
Njegovo stanje uskoro se bitno poboljšalo. U oktobru 1983. godine dobio je posao u fabrici kompresora u Mostaru. Nakon lekarskog pregleda 17. januara 1984. godine sastavljen je dokument kojim je Damir proglašen zdravim i sposobnim za posao.
Na insistiranje lekara koji proučavaju slučaj, Damiru je 1988. godine obavljen CT mozga, pregledali su ga neurolog i neurohirurg.
I CT i dva specijalistička pregleda potvrdila su da je pacijentovo stanje normalno. CT je pokazao nestanak moždanih oštećenja koja su ranije primećena, potvrđujući trajanje ozdravljenja i na organskom području.
