Ona je bila u grupi od 11 pacijenata čačanske bolnice koji su iznenada prebačeni u ustanove tercijarnog nivoa u gllavnom gradu Srbije.Poželela je da podeli iskustva svog boravka u bolnici.

Njeno pismo prenosimo u celosti:

Rođena 1. decembra 1935. godine, kao zadužbina dobrotvora i darodavca, uglednog beogradskog trgovca Nikole Spasića, a 1963, engleska dobrotvorna fondacija, Sju Rajder, poklanja bolnici tri paviljonska krila od 123 postelje za gerijatrijsko odeljenje. Od tada bolnica raste.

Danas, beli dvorac sa bezbroj velikih belih prozora. Okružena ogromnim kedrovima, blista kao spasilac ovog napaćenog sveta, naročito danas u doba korone. To je veliko zdanje sa unutra rojevima zelenih i belih leptirića, vrednih, šuštavih i razigranih.

To su zapravo duge, celofanske šuštave haljine, sa na brzinu ispisanim imenima na grudima i leđima, debelim , crnim flomasterima. Čitam, dr Mara, dr Ana, dr Pedja… Ili Sneža, Maja, Zoki, Tanja. To su vredne, umiljate sestre koje te oslovljavaju sa Dušo ili Mila.

Koliko to samo prija bolesnim dušama, makar kao ekvivalent antibioticima i infuzijama, kojima nas danima nemilosrdno pune. Ponekad pomislim, ako ne umrem od korone, odvešće me antibiotici u bezdan pakla. A tek rentgen, četiri puta pod reflektore za 15 dana, kao da sam neki vrhunski, traženi foto model, samo što ovi nisu nimalo bezopasni.

A onda brigu ponovo prekide haos, zavlada žamor i komešanje, šuštanje uznemirenih leptirica, koje negde hrle kao spasioci.Tada se molim da nije nešto strašno, da se nečija duša ne rastaje sa ovim samilosnim mestom. Međutim, to su često reakcije na neki loš rezulat, i tada nastaje uznemirenost, jer njihova spasilačka srca, kucaju za svaki život, posvećeno, istrajno i do kraja.

Takvi su oni, posvećeni i predani zeleni i beli leptiri, sa zelenim paperjastim beretkama, i ogromnim, buljavim, plastičnim očima, sazdanih od neke moderne skijaške opreme. Na nogama su im zelene pufne, lastišom pričvšćene nazuvice iz neke Petar Pan poslednje kolekcije. Čuvaju nas i sebe.

Jedino loše iskustvo, a i to nekada mora da se desi, je moje pranje zuba nad umivaonikom, koji mi sestra reče da pripada njima. Pokaza mi gde je moje mesto. Rekoh da je to ok, ali ako ona krene da bude sa mnom u tom smradu gde se bacaju i napunjene bolesničke kese. Ona samo ponovi, ovo je naše, idite u svoje. Tresem se od ljutnje, ali idem na moje mesto, poput postiđenog psa, podvijenog repa.

Ko zna šta kretenka može da mi uradi. A zamislite, jedino je ona na leđima imala iscrtana velika anđeoska krila. Koliko to govori o nama, baš je ona našla s njima da se zakiti, verovatno je bila neki crni demonski službenik. Neka joj bog oprosti i udene joj samilost u te empatijom i ljubavlju usahle grudi. Potom odlazim u krevet, i dalje se tresem, da i sam krevet zvekeće, dok ne mogu da verujem da takvi đavoli postoje.

Dolazi uskoro druga sestra i ja je pitam gde mogu da operem zube, pokaza mi i ona isto mesto. Ali tamo je užas, ona pogleda: “U pravu ste, sada ću pozvati čistačicu“, otrča, i uskoro održa reč, posla mi osmeh i reče IZVINI. A ono čudovište, osta da mrzi druge, i to ni manje ni više već na Intezivnoj nezi, Koronarno odeljenje.Pada i ovde noć, mada ne i sa obično isključenim svetlom. U 20 sati zapljušti kiša dugog, srceparajućeg aplauza. Kao da se na nekoj brodvejskoj pozornici spustiše kulise, a publika ustane i aplaudira bez želje da stane. Naježim se i zaplačem svaki put, na makar takoj maloj ljudskoj pažnji.

A onda pomislim, treba ovde dovesti Bočelija da im svakog dana bez prestanka peva arije zahvalnosti, jer su izluđujuće posvećeni spasioci i sigurno svi imaju bela anđeoska krila, samo ih kriju u svoj svojoj skromnosti i opsednutosti da spasu.

Mi svi jednoga dana odlazimo, prvo na Sajam, kao poslednju stanicu do povratka kući, a vi LEPTIRI, ostajete da se borite do kraja, svom snagom svojih bića i svog znanja. Svakog dana se iznova vraćate, rizikujući svoje živote, svoje porodice, decu, partnere, roditelje, vaše prijatelje… Vi ste heroji ovoga doba, i na grudima treba da vam sija orden spasioca.Neka vas Bog čuva, u svoj vašoj humanosti, ljubavi i znanju, kojim zapljuskujete ovaj grad, ovaj svet. Nisam tek tako pomislila da ste stigli iz druge kosmičke galaksije, vitkih, lepih, visokih, gracoznih tela, sa meračima toninaliteta vašeg glasa, koji držite u malom džepu pokraj srca i koji je baždaren na frekvenciju: tihu, produhovljenu, toplu, kao da nas sve vreme milujete vašim glasom.

Neka vam je sva slava ovog sveta, i veliko HVALA! VOLIM VAS I DIVIM VAM SE.

P.S.: Anđeoski Leptiri, molim vas, dodajte Zvezdari ime Nikola Spasić, da se pamti za uvek i da svako zna, kako je nekada bilo. Koliko čovek može da bude svetlost, i u ovom često sebičnom svetu, gde su status postala preskupa kola, satovi na desetine hiljada eura, firmirana garderoba… Možda će stalno podsećanje, pokrenuti i podstaknuti naše savremenike da svoj ego zamene plemenitim činom, koji može spasiti bezbroj života.

Slađana Pantović, Beograd, Zvezdara, 11.april 2020.

<