Ovako za Pink.rs započinje potresnu ispovest Milena Ivanović, hrabra udovica Olivera Ivanovića, čoveka koji je mučki ubijen pre skoro dve godine, a čiji se krvnici i dalje ne znaju. Ona je u ekskluzivnom božićnom intervjuu za naš portal otvorila dušu, iznoseći dosad nepoznato iz svog života, čak i one najpotresnije detalje tog 16. januara 2018. godine, dana kada je ostala bez supruga, a njen sinčić bez oca.

Šta za Vas predstavlja Božić i kako ćete ga ove godine Bogdan i Vi provesti? Koliko vam u prazničnim danima nedostaje Oliver? 

- Ja sam odrasla u patrijarhalnoj, popovskoj porodici. Božić proslavljam od svog rođena i uživam sa porodicom u tim prazničnim danima. Kada smo dobili Bogdana, Oliver i ja smo počeli da slavimo slavu jer smo želeli da nam dete odrasta u duhu pravoslavlja. Svaki praznik smo obeležavali na poseban način, sa puno gostiju i dragih ljudi koji su sa nama delili ljubav i radost. 

Nažalost, 16. januar 2018. je promenio mnogo toga. Ostali smo bez Olivera. Sada praznike proslavljamo drugačije. To su sada najtužniji dani u godini jer Oliver tada najviše nedostaje, Bogdanu pogotovo... Imali smo određene rituale, pripreme, način na koji dočekujemo Božić, koga posećujemo... Sve je bilo savršeno. Sve je bilo puno ljubavi i sreće. 

Da li se sećate vašeg poslednjeg zajedničkog Božića i Badnje večeri? Kako ste proveli ove dane?

- Pamtim poslednje Badnje veče. To je bilo prvo Badnje veče posle par godina zatvora, i bili smo presrećni! Nismo prestajali da se smejemo, da uživamo u Bogdanu, u tome što smo ponovo zajedno. Mislili smo da je sve ružno ostalo iza nas, ali smo se prevarili…

16. januara navršiće se dve godine od Oliverovog svirepog ubistva. Opišite nam taj strašan dan? Kada ste ga videli posledni put, ko vam je javio da je ubijen? Šta ste prvo pomislili u sebi?

- Nikada neću zaboraviti taj dan. Činilo se da je dan kao i svaki drugi: Bogdan i ja smo spavali, Oliver se spremao za posao. Budio me je, kao što je to činio svakog jutra pre nego bi krenuo na posao. Nisam ni slutila, ni sanjala, da je to naše poslednje jutro, da ga nikada više neću videti živog. Ispratila sam ga i poljubila, okrenuo se ka meni dok sam zatvarala vrata - i to je bio poslednji pogled.

Uzela sam da popijem kafu i usledio je poziv iz kancelarije. Rekli su mi da je Oliver pao i da je najverovatnije u pitanju srčani udar. Probudila sam Bogdana, obukli smo se i istrčali do bolnice. Plakala sam usput, ali sam verovala da je živ. Otišla sam na interno odeljenje i tamo su mi rekli da je Oliver na hirurgiji. Zabrinula sam se, jer sam mislila da se u toku pada povredio i da sada to saniraju. Kada sam stigla na hirurgiju, rekli su mi da je u Olivera pucano i da je u sali. Sećam se da sam odmah pitala gde je upucan i da sam se jako uplašila kada sam čula da mu je pucano u grudi. 

Strepela sam da je pucano tako da ne može da preživi. Ali sam se nadala... Verovala sam u njegovu snagu, borbenost, u to da će se boriti zbog Bogdana, koga treba da izvede na put. I sigurna sam da se lavovski borio! Ali, nažalost, nije bilo dozvoljeno. Posle 45 minuta mi je saopšteno da je Oliver preminuo. 

Da li ste tražili da ga vidite?

- Zamolila sam lekare da me puste da ga vidim... To sam i uradila. Nikada neću zaboraviti taj trenutak. Poljubila sam ga i zamolila da se probudi. Molila sam ga i preklinjala da se probudi i kaže mi da je sve to san. Ali uzalud. Srce čoveka mog života je zauvek prestalo da kuca. Poljubila sam ga, i sledeće čega se sećam jeste da sam ležala na bolničkom krevetu - nisam mogla izdržati toliku bol i pala sam u nesvest.

Kako ste Bogdanu rekli da je njegov otac, heroj svih Srba sa Kosmeta, stradao? Da li Vas on često pita za njega?

- Bogdanu sam posle nekoliko dana sve ispričala. Sam je počeo da postavlja pitanja. Želeo je da zna istinu. Ja sam mu istinu i rekla (onu koju njegova glavica može da razume). Često ga spominje, čini mi se svakim danom sve više. Priča o njemu, gleda slike, sluša intervjue. Jako puno liči na Olivera i trudi se da radi sve one stvari koje bi Oliver voleo da radi.

Kosovski specijalni tuzilac podigao je optužnicu protiv lica za koje se sumnja da su učestvovali u atentatu na Vašeg supruga. Kakav je Vaš stav? Da li smatrate da će istina ikada izaći na videlo?

- Od početka sumnjam u iskrenost kosovskih istražnih organa, kada je u pitanju Oliverovo ubistvo. Mnogo je nelogičnosti u samom procesu, mnogo političkih prepucavanja, igara... Stavljanje Oliverove sekretarice na optužnicu ja, po meni, skandal. Ona je bila jedan pd Oliverovih najodanijih ljudi! Takve stvari bacaju senku na sve i dovode me u sumnju.

Zaista ne želim da verujem da se neko može igrati takvim stavrima i koristiti ih. Mislim da je danas u interesu svih nas, pa bili mi u Prištini ili Beogradu, da se pronađu ubice moga Olivera. Vreme će pokazati da tajni nema i sigurna sam da ćemo do istine doći kad-tad. 

Kako danas, dve godine kasnije izgleda život Milene Ivanović, udovice Olivera Ivanovića? Čemu ste posvećeni, čime se bavite, šta Vas ispunjava?

- Nastavila sam da živim onako kako smatram da je ispravno, onako kako meni i mom detetu odgovara. Imam posao kojim sam jako zadovoljna, divno dete, porodicu i prijatelje. Trudim se da radim stvari koje volim i koje me ispunjavaju, da organizujem svaki svoj dan na najbolji mogući način. Shvatila sam šta je život zapravo i odlučila sam da ga maksimalno posvetim sebi i svom detetu, da ga živim što je kvalitetnije moguće.

Da li su Vam, nakon smrti supruga, neki ljudi, nazovimo prijatelji, okrenuli leđa? 

- Mnogo toga se promenilo nakon Oliverove smrti, za Bogdana pogotovo. Izgubio je neke ljude koje nije trebalo i nije smeo izgubiti. Ali, ipak na kraju Bog izbalansira sve. U naš život su ušli neki novi, dobri ljudi i popunili praznine, bar neke od njih.

Odlučili ste da život hrabro nastavite dalje, prvenstveno zbog sina, a onda i zbog sebe. Zbog toga Vas često vređaju i prete vam.

- Ja živim život isključivo po svojim pravilima, posebno posle svega što mi se dogodilo. Ne želim da ikome polažem račune, sem svom detetu. Moj život je samo moj i živeću ga onako kako ja mislim da je najbolje. Bolele su osude, loši komentari, ali onda oguglate. Shvatite da će vas najviše pljuvati oni koji imaju najmanje prava na to, ili oni koji bi hteli, a ne mogu biti vi. Nije ni važno. Svima sam oprostila i nikome ništa ne zameram. Svim tim ljudima želim da bar na dan osete moje tuge i moje radosti, a onda bismo možda mogli razgovarati.

Brinete li za svoju i bezbednost svog sina?

- Bilo je nekoliko problematičnih napada i situacija, ali su naši organi reagovali. Bogdan i ja smo dobijali zaštitu kada god je to bilo potrebno. Jasno je da neki ljudi lošim komentarima mogu dovesti i do incidenata, ali je se ne plašim. To ide njima na obraz i čast. Ja se u svojoj državi osećam bezbedno.

Veliku podršku pružio Vam je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

- Aleksandar je uz nas od prvog dana. Upoznala sam ga kada je Oliver bio uhapšen, videli smo se mnogo puta i uvek je bio tu za nas, za sve što je potrebno - i tada, ali i sada. Posle toliko godina smatram ga velikim prijateljem.

Autor: Nemanja Pajić