Slova krvave bajke nisu ispisana samo u čuvenoj pesmi Desanke Maksimović, 21. oktobra 1941. godine žvrljana su drhtavim rukama na đačkim knjižicama, ličnim kartama i poleđinama koverata.
U Srbiji je 21. oktobar Dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu, a danas se komemorativno obeležava godišnjica masovnog streljanja u kragujevačkim Šumaricama.
Nemački okupator streljao je civile u Kragujevcu u znak odmazde, a povod su bili nemački gubici u borbama sa partizanskim i četničkim jednicama 1. oktobra na putu Kragujevac-Gornji Milanovac, u kojem su Nemci imali 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika. Tim streljanjem dosledno je primenjena naredba tadašnjeg generala Franca Bema od 10. oktobra 1941. godine, kojom se propisuje streljanje 100 Srba za jednog ubijenog Nemca i 50 Srba za ranjenog.
Foto: Tanjug/Sava Radovanović
Od 7 ujutru do popodnevnih sati tog 21. oktobra Šumaricama su odjekivali rafali, a onda je, kažu, sve utihnulo. Sahranjivanje je trajalo danima i to sve pod nadzorom nemačkih vojnika.
Sa hapšenjima se počelo već 18. oktobra, kada je u Kragujevcu uhapšeno šezdesetak komunista i Jevreja. Kako je to bilo daleko od potrebnog broja, došlo se na ideju da se pokupe i streljaju muškarci po okolini. Zbog toga je doneta odluka da se streljanje nastavi u Kragujevcu.
Nikada ne zaboraviti!!! 🙏 #monument #V3 #Šumarice #memorialpark #Kragujevac #Serbia pic.twitter.com/L9sqMnJyFf
— sm (@SpiritualMuscle) 09. мај 2016.
Grad je još iste večeri blokiran, a sutradan ujutru počelo se sa „sakupljanjem“ ljudi. Skoro da nije bilo nikakvog otpora, jer su Nemci dali saopštenje da se radi o zameni dokumenata, te da će se svi još iste večeri vratiti kućama, kao i zato što je postojala opasnost po porodice onih koji bi pokušali da se suprotstave ili pobegnu. Ljudi su odvođeni sa radnih mesta, iz crkava, sa ulica i iz škola, i zatvarani u četiri topovske šupe na periferiji grada. Pre toga bi bili pretresani i oduzimani su im svi lični predmeti.
Ipak, neki su uspeli nešto da prošvercuju, pa tako danas u Muzeju u Kragujevcu postoji četrdesetak oproštajnih poruka napisanih porodicama i najdražima. U barakama nije bilo svetla, nije im data voda, niti hrana, a pošto ih je bilo na hiljade u svakoj, skoro da nije moglo ni da se sedne.
Držanjem u tim uslovima tokom 24 sata ljudi su, dovedeni do očaja, kada je streljanje počelo, uglavnom odlazili mirno, želeći da se sve što pre završi. Prvo je, tog 20. oktobra, streljana grupa koja je bila uhapšena ranije, a potom je 21. oktobra u 7 sati ujutru, u grupama od po sto ljudi, počelo izvođenje ostalih nekoliko hiljada do padina sušičkog i erdoglijskog potoka, odakle je bilo teško pobeći, gde su ih čekale grupe od 30 do 50 Nemaca.
Ovo je poslednja poruka kragujevačkog đaka pre nego što je odveden na streljanje pic.twitter.com/KZgf60zKZ4
— Silvana (@Silvana71376830) 20. октобар 2019.
"Lebac sutra nemojte poslati", napisao je knjigovođa Jakov Medina svojoj porodici. #sumarice pic.twitter.com/PndeBd2xPd
— Nemanja Nemanja (@NemanjaMr) 21. октобар 2016.
Ubili su, među njima i 60 gimnazijalaca i učenika Učiteljske škole, a streljano je i čuveno peto tri.
Kada su upali u jedan razred Učiteljske škole, u nameri da odvedu učenike, nastavnik je mladićima, pred zaprepašćenim Nemcima, naredio da ne ustaju, da ne idu nikud, jer su na času, u školi, gde i treba da budu i da ostanu na svojim mestima. Onda se desilo nešto potpuno neočekivano. Nemci, iznenađeni ovakvom reakcijom, jednostavno nisu odveli sa sobom nikoga.
Ovakav zaštitnički odnos profesora prema svojim učenicima je do mitskih razmera uznela neiskazana rečenica Miloja Pavlovića, direktora kragujevačke Gimnazije: "Pucajte, ja i sada držim čas".
Kragujevčani su bili raspoređivani u nekoliko redova, a potom bi Nemci pištoljem ubijali one koji nisu bili mrtvi nakon streljanja. Vojnici su bili postavljeni u dva reda, a za slučaj bekstva, na padinama su se na više mesta nalazili i mitraljezi. Ipak, nekolicini je uspelo da pobegnu, iako se većina pokušaja bekstva, samo na tome i završila.
O tačnom broju ubijenih toga dana takođe postoje oprečni podaci. Na suđenju u Nirnbergu se pojavio broj od 7.000 poginulih, iako danas postoje lični podaci za oko 3.000 osoba. U svakom slučaju, to je više nego što su Nemci nameravali da streljaju zbog odmazde.
Ubijanje su vršili na sledeći način: oni su uzimali ljude po grupama i tako ih pod jakom stražom vodili na gubilišta, koja su se nalazila kod Sušičkog potoka, Šumarica i topovskih šupa. Gubilišta su se otezala na desetine kilometara. Tu su ih ubijali iz mitraljeza, puškomitraljeza i puščanim plotunima.
Prema svedočenjima, rafalna paljba je počela u ranim jutarnjim satima, a poslepodne je utihnula i nastala je smrtna tišina. Sahranjivanje ubijenih trajalo je danima. Ovu tragediju u pesmi "Krvava bajka" opisala je i Desanka Maksimović, a spomenih u Šumaricama, odeljenju 5/3, postalo je simbol stradanja našeg naroda.
