- Već dugo osećam potrebu zbog sebe i zbog drugih da kažem ono što me tištilo poslednjih 20 godina. Prvo je pitanje zašto sam ćutala. To su me pitali i roditelji koji su pre mesec i po dana saznali za to. Nikada pre nisam rekla – navela je Aleksandra u poteresnoj ispovesti za Pink.

Kako je objasnila, roditeljima nije ništa rekla zbog spleta različitih okolnosti.

- Kod osobe koja to preživi preovladava strah od osude, da vam neće verovati, prisutan je i osećaj krivice. Konačno sam se toga oslobodila. Žrtva nikada nije kriva – kaže Aleksandra koju je neprimereno dodirivao nastavnik engleskog koji joj je držao privatne časove u njenoj kući.

- Njegovo ime je Nebojša – dodala je sa nelagodom.

Podsetivši da žrtve u radu sa psiholozima crtaju nasilnike, Aleksandra kaže da bi ga nacrtala u braon pantalonama i beloj košulji, nacrtala bi i juga kog je vozio.

- Bio je 20 godina stariji, oženjen. To se nije dešavalo odmah, već kada je stekao poverenje... verujem da njegov komšiluk nikada ne bi to pomislio. Uznemiravanje je trajalo tokom cele školske godine. Prećeno je, ali na fin način. Da ne kažem nikome jer je to sramota, da neću proći dobro ako se sazna, da će mi se smejati... – kaže Aleksandra.

Ona je pocepala njegov broj, a roditeljima je sledeće školske godine rekla da joj nisu potrebni dodatni časovi.

- Izlečila sam se sama, kroz život, ali od 15. godine sam se borila protiv problema u ishrani, u partnerskim odnosima sam imala problem, osećala sam gađenje, nisam želela da stupam u seksualne odnose i posle njih bi se loše osećala – iskrena je Aleksandra.

Od roditelja umela dobro da prikrije šta se dešavalo. Za uznemiravanje je znalo nekoliko prijateljica i partneri sa kojima je bila u dužim vezama.

Kaže da je najveći problem je kada se sumnja u ono što je žrtva saopštila

- Pitanja zašto nisi rekla i da li je moguće su potpuno pogrešan pristup.Žrtvi treba podrška, saosećanje i zgrljaj – napominje Aleksandra.