Ovo je priča o sedamdesettrogodišnjoj Zorici Miletić iz Ulice Kneza Miloša 23/65, kojoj se od aprila 2016. godine gubi svaki trag. Da nije bilo komšiluka da potegne pitanje nestanka žene – niko je ne bi ni tražio. A da je slučaj ozbiljan govori podatak da od aprila 2016. Zorica nije podizala penziju kod Poštanske štedionice gde je imala otvoren račun, ali ni dokument o isplati stana u celosti bivšeg vlasnika, koji je tražila od Vojnog ministarstva Srbije i koji je stigao na njenu adresu, takođe, aprila 2016. godine, što ukazuje da je imala neke planove sa stanom, što je manje bitno za ovu priču.

Puni sandučići računa

Njen nestanak policiji su prijavile komšije i upravnik solitera Zoran Savić iz Kneza Miloša 23, dve godine kasnije. Zašto tek tada? Zato što je, prema kazivanju komšiluka, znala da ode na više meseci u Sloveniju kod prijateljice.

Ova žena se nije udavala, nema potomstvo, roditelji i rođeni brat, koji se takođe nije ženio, su poumirali. Bližih srodnika nema. Tek sprovedenom internom istragom komšije su saznale i da je njen brat, s kojim je živela u istom stanu, preminuo ubrzo posle smeštaja u ovdašnji Gerontološki centar. Nisu ni znali kada je tamo smešten, ali ga nisu ni viđale. Nakon penzionisanja nije izlazio iz kuće. Posumnjali su da se i s njim nešto desilo čim više ne zove komšinicu Nadu, s kojom je jedino kontaktirao u soliteru.

Ispostailo se da je Zoran Miletić zaveštao svoje organe Medicinskom fakultetu u Beogradu, zato nije ni bilo sahrane, niti čitulje na soliteru. Samo je na spomeniku porodične grobnice na Varoškom groblju osvanulo ispod njegove fotografije 1948 – 2015.

Na spomeniku na mestu datuma smrti piše – 2046.

Međutim, na tom istom spomeniku na parceli 67/A uklesani su datumi rođenja i smrti njihovih roditelja, ali i sestre Zorice 1946 – 2046. Da, dobro ste pročitali, nije štamparska greška. Postavlja se pitanje ko je uklesao 2046. godinu i zbog čega?! Šta se htelo postići sa tom godinom na nadgrobnom spomeniku? Kamenorezac koji je to uklesao verovatno zna i razlog zbog čega, a ko je on, mogu samo utvrditi istražni organi. Da li je možda Zorica sama to naručila, znajući da nema ko to da učini posle njene smrti ili je po sredi nešto drugo, veliko je pitanje. Uglavnom, posle bratovljeve smrti Zorica netragom nestaje. Niko više ne posećuje ni porodičnu grobnicu Miletića, o čemu svedoči i otpala Zoranova slika sa nadgrobnog spomenika.

S obzirom da je ova porodica poprilično asocijalno živela, po kazivanju upućenih niko im nije dolazio u kuću, sem komšinice Nadežde Todorović i rođaka sa sela, otuda nikoga nije ni zanimalo šta se desilo s Zoricom.

U otovorenom prozoru nastanile se ptice

Videvši da se iz poštanskog sandučeta prelivaju računi i nagomilana pošta koju niko godinama ne podiže, rodila se sumnja. Prozor na zastakljenoj terasi je ostao širom otvoren. Ptice su se tu nastanile, što se i sada može videti spolja. Međutim, iako su građani prijavili slučaj policiji, ništa nije preduzeto da se žena pronađe – živa ili mrtva. I poslednji telefonski poziv policiji koji je upravnik Zoran Savić obavio 13. maja, nije otkrio ništa novo. Inspektor koji je zadužen za ovaj slučaj poručio je upravniku solitera da mora da se obrate tužilaštvu, nakon čega će delovati. A inspektor kome su stanari podneli prvi zahtev više ne radi u Kragujevcu, predmet je nasledio njegov kolega koji je rekao da nisu na tragu žene koje nema tri godine.

Po oceni naših sagovornika, u policiji su pokazali nezainteresovanost da je pronađu, jer ih nikada nisu pozvali da išta pitaju, niti da ih o bilo čemu obaveste.

Sve to je bio povod za razgovor sa upravnikom solitera Zoranom Savićem, koji takođe živi na šestom spratu i deli ga samo jedan zid od porodice Miletić.

Videvši da niko ne podiže poštu i račune iz poštanskog sandučeta koji se prepunio, a radi se o prvoj komšinici, posumnjao sam da nešto nije u redu. Posle druge godine, bilo mi je jasno da tu stvari nisu čiste. Znajući da je bila čudnijeg ponašanja, nedruželjubiva, asocijalna, nisam ni razmišljao šta je suština svega toga. Drugačije bih reagovao da se radilo o osobi drugačijeg karaktera. Zato sam kasnije i ušao u neku vrstu potrage za Zoricom. U stan niko nije ušao od 2016. godine, od kada su računi počeli da se gomilaju. Preko nekih svojih veza saznao sam da ni penziju nije podizala preko pošte od aprila 2016. godine. Podneo sam prijavu inspektorijatu kragujevačkog MUP-a, prošle godine, ne znam tačno kog meseca, ali nikakvih povratnih informacija o tome do danas nemam, iako sam se interesovao dokle se s predmetom stiglo, kaže Zoran Savić, koji je odrastao u soliteru iza Pozorišta, i izabran je za upravnika zgrade.

Pokušao je i da dođe do neke Miletićeve familije u Donjoj Sabanti, obišao je ta mesta, informisao se kod ljudi i niko nije znao da mu kaže ko je u srodstvu sa njima. Otišao je zatim i u naselje poviše Kolonske kapije, kod ljudi koji su kupili Miletićev stari stan u zidanoj baraci nedaleko od „Plaze”, ali i starog komšiluka. Ni oni nisu raspolagali nikakvim informacijama ni o njoj ni o srodnicima.

O njima su pričali da se ni u Koloniji ni sa kim nisu družili, da su bili čudni, svojeglavi i da su Zorica i njen brat Zoran bili sami sebi dovoljni. Da je čak Zorica svojevremeno napala nožem majku ili oca i da je za to krivično gonjena. Čudna porodica, kaže Zoran Savić.

Za njega je ovo pat situacija, gledano iz ugla upravnika stambene zgrade. Odsustvo Zorice remeti funkcionisanje zgrade. Potrebno je osigurati neke terase, pa i Miletićkinu, mora se obezbediti fizički ulazak u njen stan da bi se ankerisale terase, odnosno da bi bile pričvršćene za noseće grede, što je u ovom trenutku nemoguće. Ljudski motiv je upravnika zgrade povukao da nešto uradi. Sada je to već preraslo u traganje za istinom o osobi da li je uopšte živa i šta je s njom. Očekuje epilog slučaja i nekog od pravnih sledbenika njenog stana.

Bojim se da će stan da ode na komunalne dugove, putem javnih izvršitelja, što bi bilo šteta. Radi se o velikom, trosobnom, sređenom stanu na dobroj lokaciji, podseća Savić.

Komšinica Nadežda Todorović

Dobro sam poznavala Zoricu Miletić i njenu porodicu još iz starog komšiluka, zato što sam i ja Kolonka. Njen rođeni brat Zoran je radio na „Zastavinoj” telefonskoj centrali, kao telefonski operater. Bio je slep od rođenja i odstranjena mu je bila jedna noga, a i ja sam radila u „Zastavi”, tako da smo se poznavali i pre nego što su se doselili u naš soliter. Zorica je radila, koliko znam, kao dizajner tekstila u Beogradu i imala tamo svoj stan koji je prodala nakon očeve smrti, a prodali su i onaj u Koloniji da bi kupili trosoban na šestom spratu od Miodraga Ćurulića, mislim 1992, i jedno vreme živeli su svo troje zajedno. Baš fino su ga renovirali. Međutim, ni sa kim u soliteru nisu kontaktirali osim sa mnom, priča Nadežda Todorović, komšinica porodice Miletić, koja je ujedno bila i najupućenija i najpozvanija da nešto kaže o Zorici i njenom misterioznom nestanku. Ona ne isključije mogućnost da je Zorica mrtva, možda i u svom stanu, s obzirom da ni penziju nije podigla od aprila 2016. godine.

Zorica je najveći deo svog života provela u Beogradu. Znala je po par meseci negde da ode, pa se samo pojavi. Posle majčine smrti 2004. godine, Zoran je jedno vreme živeo sam u stanu. Dobro se snalazio, iako je bio slep i u kolicima, uz to i dijabetičar. Sam je kuvao i spremao u sestrinom odsustvu.

Povremeno su se posećivali i jedni drugo zvali telefonom. Nadeža je u vreme bolesti negovala njihovu majku Radmilu po Zoranovoj molbi. Kada im je nešto trebalo uvek su joj se obraćali, mada je Zoran funkcionisao uglavnom preko službe dostave i kućne nege.

Niko im nije dolazio u stan osim nekih rođaka iz Sabante ili okoline, ne mogu da se setim. Nikoga više nema od naših u „Zastavi” kod koga bih mogla da se raspitam da li nešto znaju o njima. Pretpostavljam da su to bili srodnici preko majčine linije. Donosili su im grožđe i voće svake godine i zvali su me da dođem da se poslužim, navodi komšinica Nada.

Zoricu sam poslednji put videla pred zgradom 2016. i pitala je: Gde si ti Zoko? Ona kaže: Jao, bila sam u banji, pričaću ti. Žurila je da ide negde taksijem. Tad je i pitam: Zorice šta je sa Zoranom, više mi se ne javlja, niti znam šta je s njim. Ona mi kaže: Zoran se oženio. Živi u Nišu kod svoje žene. Ustvari, on je tada bio u staračkom domu. Ali, pre toga je on mene zvao, pre nego što ga je smestila u dom, da dođem do njega. Ispričao mi je da je zaveštao svoje telo Medicinskom fakultetu da bi studenti mogli da uče. Rekao mi je da ga zato neće sahranjivati. Na to sam mu samo rekla – pametno si to uradio. Bio je sasvim pametan i vitalan. Umro je vrlo brzo u domu. Za to sam sasvim slučajno saznala, kada sam bila na groblju drugim povodom, a mi o tome nismo imali pojma. Posle sam to prenela upravniku Zoranu, priča komšinica Nada.

Nakon toga su njih dvoje ponovo išli do Varoškog groblja i tamo dobili informaciju kada je Zoran umro i od kada se vodi kao sahranjen. Zanemeli su kada su videli da je i ispod Zoričinog imena napisana godina smrti i to – 2046.

Komšinica Nada tu nije stala u ličnom istraživanju. Pošto često ide autobusom za Ždraljicu, a to je autobus koji ide i za Donju Sabantu, pokušala je da sazna nešto više o Miletićima i njihovim srodnicima. Upravnik je dva puta išao kolima sam da se među meštanima raspita, ali to je bio jalov posao. Niko nije znao ništa o porodici Miletić. Najverovatnije zato što su to rođaci njihove majke Radmile, čije devojačko prezime ne znaju.

Njena penzija leži na računu od aprila 2016. Plašim se da nije umrla i da je nisu sahranili na nekom drugom mestu. Ipak mislim da je ona u nekom domu. Možda se razbolela, postala dementna… Možda i ne znaju ko je ona, nisu utvrdili njen identitet i ne znaju da ima penziju. Možda nije imala lična dokumenta kod sebe. Možda je u nekom domu za nezbrinuta lica. Možda je negde u inostranstvu, ko bi ga znao. Ali bi u tom slučaju podizala penziju, našla bi načina. Najviše se plašim da nije umrla u stanu, mada bi se to osetilo, iznosi svoje pretpostavke Nadežda Todorović.

Ona je planirala da ponovo ode do SUP-a, da traži podatak o devojačkom prezimenu Zoričine majke Radmile, pa da tim tragom dođe do bilo kog srodnika.

Izražavam sumnju da tu nisu čista posla. Žena je nestala i to nije ničija briga i prosto je nemoguće da u 21. veku, kada je napredovala nauka i tehnika, policija, iako ima polaznu informaciju, ne može da uđe u trag ženi. „Vađenje” da oni nemaju pravni osnov da to urade za mene je neprihvatljivo, kaže Nadežda Todorović.

Komšije i ovim putem mole sve one koji su poznavali Zoricu da im pomognu u njenom pronalasku, ili njenih srodnika, potencijalnih naslednika, kako imovina ove porodice ne bi otišla na doboš. Ali, ostaje glavna nedoumica – šta se dogodilo sa Zoricom Miletić?