Živeli su u Peći, a onda ih je albanski teror naterao da odu na različite strane.
Godina 1999. bila je teška za celu Srbiju, ali verovatno najteža za naš narod na Kosovu i Metohiji. Samo u Prištini je od 40.000 Srba, ostalo samo nekoliko desetina. Iz ovog grada su u samo tri meseca svi proterani. Do 1999. godine u najvećem gradu Metohije, Peći, živelo je oko 18.000 Srba i Crnogoraca, koje su Albanci nasiljem i terorom proterali sa njihovih ognjišta. Danas ih je ovde jedva pedesetak.
Zvezdan Veljković (34) danas živi u Beogradu. Završio je školu, radi na portalu Pink.rs, oženio se, ima dvoje dece, ali se i dalje sa tugom i nostalgijom seća svog detinjstva i dana koje je proveo u svom rodnom gradu, u Peći.
- Progon, sama po sebi reč tako jaka i teška i sa sobom nosi povorke porodica koje napuštaju svoja ognjišta koje su naseljavali decenijama i vekovima. Do juče su komšije sedele skupa u dvorištu starog kovača, a sada svako od njih pognute glave nastavlja svoj put u nepoznato. Teška su jutra, još teži dani kada nisi na svome, znam taj bol koji polako grize iznutra, znam da nije isti vazduh niti je nebo plavo kao nekad... Nema te dece koja su trčala unaokolo, nema mojih komšija, nema reke koja je žuborila pod mojim prozorom, jednostavno nema! Sada su tu druga deca, sada je tu neki drugi grad, i sve što ostaje su sećanja, baš kao i ovo – započinje Zvezdan svoju priču za Pink.rs.
Kako kaže, pre progona živeo je u Peći gde se svakodnevno igrao u parkiću ispred svoje zgrade. Tu je vodio računa o svojim sestricama, ali i o ostaloj deci.
Foto: Privatna arhiva/Zvezdan Veljković
- Igrali smo fudbal, crtali smo školice, kućice, ponegde se radio neki domaći... Svi su bili tu na okupu i nakon 20 godina pitam se gde su danas sva ta deca i gde je dečak koji je neumorno vozio svoj tricikl oko terena dok smo igrali basket. To više nisu deca, sada su to momci i devojke! Ko zna gde su stigli do sada, svet je veliki, mada iako se čini velikim, univerzum ga nekim čudom učini malim, a evo i dokaz za to – govori Zvezdan, dolazeći do suštine i poente priče:
- Danas živim u Beogradu i već neko vreme radim na Pinkovom portalu. Tokom jedne mirne smene, niotkud, odjeknuo je smeh poput vriska! Pola kancelarije je skočilo, a pola prasnulo u smeh. Taj vrisak došao je od našeg kolege koji često nekontrolisano „grakne“ od sreće, uzbuđenja ili neke druge emocije. Prišao sam mu da ga pitam da li je normalan, odgovorio mi je: "normalan sam, šta je tebi“, ali sa akcentom mesta u kojem sam rođen. Odmah sam ga pitao odakle je, prelistavajući slike po glavi, jer mi se u momentu njegov lik učinio jako poznatim. Odgovorio mi je: "iz Peći!“ – priča Zvezdan.
Nakon nekoliko razmenjenih informacija shvatili su o čemu je reč:
Rekao mi je da je živeo u kući iza zgrade, pored malog terena za basket. Noge su mi se odsekle! Da li je moguće da je to onaj dečak, samo sada bez tricikla?!
- Pitao sam ga da li je imao plavo zeleni tricikl. Odgovorio mi je: „jesam, vozio sam ga oko terena“. Dakle, dok smo mi igrali basket, on je vozio svoj tricikl. Dvadeset godina se nismo sreli, čuli, videli, zaboravili smo lica, glas, a sada delimo kancelariju! Obojica smo prasnuli u smeh od oduševljenja. Odmah smo ovu neverovatnu priču podelili sa ostalim kolegama. Svet zaista jeste mali! – kaže Zvezdan za naš portal.
Ivan Radulović (25), koji se sa porodicom iz Peći odselio za Kragujevac, veruje da se sve dešava sa razlogom.
- Neverovatna je priča kako sam ja uopšte počeo da radim za Pink.rs. Kroz baš ovu situaciju vidite koliko je sve slučajno, a možda i nije. Verujem u sudbine. Verujem i u to da je moj prijatelj i kolega Nemanja Vujčić zapazio mene i predložio da ja dođem baš gde sada jesam - kroz osmeh navodi Ivan, prisećajući se kako je počeo da radi na našem portalu i zbog posla se preselio u Beograd.
Zvezdana su, kaže, sve kolege pominjale i pre nego što ga je sreo na poslu.
- Kao i kada dolaze nove kolege, tako sam se i za njega interesovao - dodaje Ivan, napominjući da su se odmah, "na prvu loptu", odlično uklopili.
