Godina 1999. ostaće upamćena kao jedna od najtežih za građane Srbije. Te godine NATO agresori posipali su bombe po našoj zemlji, patili su ljudi, ali i životinje.

Beogradski zoo-vrt tada je bio bez posetilaca, bez struje, vode, ali i bez hrane za životinje. Zoran Rajić, zaposleni u ovoj oazi gotovo 30 godina, sa setom se seća ovog perioda. Kako kaže, najteže mu je pala jedna direktiva koju su dobili.

- Vrt je tada od opasnih životinja imao divlje mačke, medvede, vukove, slonicu, kao i odrasle šimpanze. Najstrašnije za nas radnike je što smo dobili puške i direktivu da, ukoliko se desi da se bombe obruše na kavez, nijedna opasna životinja ne napusti zoo-vrt - kaže Zoran.

Kaže da ne zna da li bi imao snage da to uradi. A stanovnike zoo-vrta mučio je i stres, kao i nas.

- To što su životinje bile oskudno hranjene i povremeno u hladnom nije bilo opasno po njih toliko koliko zvuci sirena i detonacija - priča Zoran.

Imali su problema naravno i sa zalihama hrane, jer je posetilaca bilo minimalno, a vrt je živeo od ulaznica.

- Nije se mogla kupovati hrana u odgovarajućim količinama. Snalazili smo se kako smo mogli. Lakše je bilo sa nabavkom za biljojede i mesoždere, ali je za svaštojede izbor bio katastrofalan, za popodnevni obrok kuvano im je žito, pirinač ili krompir. Što se tiče kupovine bebi-hrane za male šimpanze, uglavnom smo je mi radnici sami kupovali svojim novcem, ali je pomoć stizala i od prijatelja i saradnika - kaže Zoran Rajić.

- Srećom, u vrtu smo imali krave pa sa mlekom nije bilo problema - zaključuje on.