Igrali smo na stadionu nižerazrednog kluba u dalekom londonskom predgrađu, pa sam odlučio da na utakmicu krenem zajedno sa fudbalerima i onima koji su doputovali iz Srbije da bodre naše momke. Pored mene u autobusu sedeo je visok, stariji čovek. „Petar Radenković“, predstavio se pružajući mi ruku i rekao da je igrao za jugoslovensku reprezentaciju, a šezdesetih godina u Zapadnoj Nemačkoj. Setio sam se da sam u Politici čitao tekst Aleksandra Miletića o našem golmanu koji je u to vreme branio u Nemačkoj i stekao veliku popularnost ne samo zbog fudbala već i zbog muzičkog spota koji je snimio ali sam zaboravio kako se zvao. Pitao sam ga da li ga slučajno poznaje.

„To sam ja, Radi”, ponosno mi je odgovorio Radenković. Tako je počelo naše prijateljstvo. Već sutradan sam se lično uverio u to koliku popularnost ovaj čovek i danas uživa u Nemačkoj kada ga je dok smo stajali u centru Londona prepoznala grupa nemačkih turista. „Radi, Radi”, uzvikivali su nemački turisti dok su se slikali sa njim. Nekoliko meseci kasnije bio sam sa direktorom velike nemačke kompanije na ručku u Maderi kada je u restoran ušao Radenković. Moj gost samo što nije zaplakao i rekao mi je da nije ni sanjao da će ikada pored njega biti Radi! Petar Radenković uživa večnu popularnost u Nemačkoj, a taj narod zna da ceni svoje heroje, ma odakle dolazili. Za razliku od Nemačke, u Srbiji i njegovom rodnom Beogradu skoro da niko ne zna ništa o Radenkoviću.

Radenković je bio odličan fudbaler koji je sa jugoslovenskom reprezentacijom osvojio srebro na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine. Počeo je u Crvenoj zvezdi iz koje je prešao u BSK koji je kasnije promenio ime u OFK Beograd za koji je branio osam godina, od 1952. do 1960. godine. Tada se posvađao sa čelnicima OFK Beograda jer ga nisu pustili da se vrati u Zvezdu i bez dozvole Fudbalskog saveza Jugoslavije odlazi u inostranstvo. Bio je to veliki skandal jer u to vreme mnogi naši poznati fudbaleri među kojima i Dragoslav Šekularac, koga je tražio Juventus, nisu dobijali dozvolu da napuste zemlju. Kako je Radenković otišao iz Jugoslavije bez dozvole Saveza u vreme kada se pasoš veoma teško dobijao nije poznato. Dobrivoje Tanasijević „Den Tana”, jednom mi je ispričao da je Radi imao jugoslovenski pasoš druge boje, što znači da je bio službeni ili diplomatski i da misli da mu je pomogao jedan od čelnika OFK Beograda koji je bio funkcioner policije. Radenković ne priča o tome ali je morao da pauzira godinu dana jer nije imao dozvolu matičnog saveza, pa je prvo branio za amaterski klub Vormacija. Potom, 1962. godine prešao je u FK Minhen 1860 u kome je branio osam godina. U to vreme Minhen 1860 bio je veći i uspešniji klub od Bajerna koji je tek dve godine kasnije ušao u tek osnovanu Bundes ligu. Radenković je postao jedna od najvećih zvezda nemačkog fudbala briljirajući na golu Minhena 1860 sa kojim je osvojio dve titule, jedan kup, a 1965. godine igrao je finale Kupa kupova.

Ipak, veliku popularnost koja traje i danas duguje činjenici da nije bio samo fudbaler već i zabavljač koji je veoma dobro komunicirao s medijima. Snimio je pesmu „Ja sam Radi, ja sam kralj”, koja je postala veliki hit u Nemačkoj, pa je prodao 400 hiljada ploča. Pesma je bila toliko popularna da se mesecima nalazila na top-listama, čak i ispred Bitlsa. Objavio je autobiografiju „Ja sam Radi”, koja je prodata u 50 hiljada primeraka. Za deset godina prodato je pola miliona šljivovice „Radi” sa njegovom slikom i potpisom na etiketi. Pesma „Ja sam Radi, ja sam kralj” postala je kontinentalni hit, pa je Radenković s njom gostovao na televizijama širom Evrope u raznim šou-programima. I danas se redovno peva na čuvenom Oktobar festu u Minhenu. Snimio je kasnije Radenković još tri ploče, ali nijedna nije doživela takvu popularnost. Njegovim stopama krenuli su i drugi veliki nemački fudbaleri kao što je Franc Bekenbauer koji je snimio album „Dobri prijatelji ne žele da se rastanu” i Gerd Miler sa albumom „Čulo se bum”. Kao velika fudbalska i medijska zvezda družio se sa legendarnim predsednikom Bavarske Francom Jozefom Štrausom i gradonačelnikom Minhena Francom Jozefom Foglom koji je zamenio kancelara Vilija Branta. Sadašnja kancelarka Angela Merkel, koja je u to vreme navijala za Minhen 1860, a ne za Bajern, izjavila je da joj je Radi bio idol. Den Tana mi je rekao da mu je Bekenbauer kazao da je Radi u Nemačkoj i danas veća zvezda od njega.

Petar Radenković je postao velika zvezda jer je prvi fudbaler koji je shvatio da fudbal nije samo sport već i šou biznis. Na sličan način se ponašao i Dragoslav Šekularac u Jugoslaviji ali je Zapadna Nemačka bila pravo potrošačko i mnogo veće tržište. Radi je prvi komercijalizovao fudbal u vreme dok je taj sport bio samo igra i prvi je od svih fudbalera postao velika medijska zvezda. Danas, kada je fudbal šou Radi bi sigurno bio uspešniji i popularniji nego pre pedeset godina. Radenković danas živi u Minhenu i Beogradu. Dok je u Minhenu popularan u njegovom rodnom Beogradu skoro da niko ne zna kako je ovaj čovek proslavio svoj grad i zemlju i pomerio granice u modernom fudbalu. A jedan je od prvih Srba koji je uspeo u modernom svetu, nastalom posle Drugog svetskog rata. Napravio je veliku karijeru ali nikada nije zaboravio svoju zemlju i narod.