Oduvek su znali da su drugačiji, ali to nisu znali da definišu. Rođeni su kao Goran ili Dragan, a osećaju se kao Gorana ili Dragana. Nije važno da li je njihov život u malom ili velikom gradu - prepreka je jednako velika. U duši su znali da su muškarac ili žena zarobljen u telu onog drugog, ail nisu znali kako doći do svog, pravog identiteta.

Dugačak i trnovit je put kada “pogrešne cipele” treba zameniti “onim pravim”, jer je do njih previše prepreka.

Ovako uglavnom počinje priča svih transrodnih osoba rođenih u Srbiji, a i “preko”. Svi oni najpre moraju da se suoče sa sobom samim, da pobede sebe, a onda da budu spremni za borbu sa društvom i porodicom, jer retko ko od njih dolazi odmah do podrške.

- Od malena sam znala da sam u pogrešnom telu. Jako je teško kada uživate dok stavljate mamin vikler u kosu, ili probate neku njenu haljinu i cipele, a sve to radite krišom – počinje svoju ispovest Helena Vuković u emisji “Pravac” na kanalu Pink3.

- Kao dete sam više uživala da se igram sa lutkama i pravim kolačiće od blata, nego da se igram rata sa ostalim dečacima. U srednjoj školi sam imala najbolju durgaicu koja me je podržavala. Išle smo kod nje, ja sam se oblačila u žensko, umela sam i da se našminkam i tako smo pile kafu – objašnjava ona, dodajući da joj je u početku to bilo dovoljno, tako je punila baterije, međutim “apetiti” su bivali sve veći.

Transrodnost nije mentalna bolest!

Statistika pokazuje da svega 20 odsto transrodnih osoba “ide do kraja”, tačnije 80 odsto njih se ne odlučuje za hiruškom operacijom, što zapravo znači definitivna promena pola.

- Transrodnost nije mentalna bolest, prema aktuelnoj klasifikaciji to znači ekstremni poremećaj rodnog identiteta, a to se definiše tako da bi ta osoba mogla da se obrati psihijatru za pomoć ili bilo kakvu drugu lekarsku pomoć – kaže dr Dragana Duišin, šef kabineta za transrodna stanja KCS.

- Vodi se velika polemika i 2018. očekuje se nova klasifikacija da se kategorizuje u kategoriju somatskih (bioloških) stanja i stavi u kontekst sa seksualnim zdravljem. Te osobe nisu mentalno obolele, i to nije razlog i motiv da se neko transformiše telesno – objašnjava ona.

Za razliku od Helene, Mia Popović je odlučila da svoj pol hiruški ne menja.

- Ja sam žena i živim kao žena 24 sata. Volim dugačku kosu, ženske cipele i žensku garderobu ali ne želim da menjam pol. Zadovoljna samo onim što jesam i kako se osećam – kaže ona i dodaje da je imala veliku borbu , najpre sama sa sobom, a onda i sa okolinom i porodicom.

- Kao žena se oblačim tek nakon očeve smrti, a to je jedno 12 godina. U početku sam imala dosta problema sa svima, jer niko nije mogao da prihvati ono što ja zapravo jesam. Odrasla sam na Tašmajdanu, i tu su me teško prihvatali čak i kao isfemniziranog maldića – objašnjava ona.

Dokoment kaže jedno, izgled drugo!

Za razliku od Helene, koja sada zvanično ima dokumenta u kojima piše ženski pol, Mia kaže da njoj u ličnoj karti i dalje stoji oznaka “M”.

- Najveći problem je kada tražite posao. Vide vas kao ženu, imate dobar CV, a onda poslodavac pogleda dokument i pogled mu ostane na rodu – objašnjava Helena.

- Ja sam se kroz život dosta mučila, svašta sam radila, brala sam voće, radila kao čistačica, radila u GSP-u ali uvek sam imala problem – kaže Mia, dodajući da sada radi sa sestrom u svom salonu, ali i da tu nailazi na osude.

- Kada dođu gledaju me čudno, ali kada me bolje upoznaju uvek imam pozitivne rekacije – iskrena je Mia.

J. Stanković