TV lice Dejan Pantelić i njegova proodica prošli su kroz veoma težak period dok je on bolovao od raka, a njegovoj deci dijagnostifikovan je dijabetes.

Gostujući u jednoj emisiji Dejan je pričao o počecima svoje karijere i o bolesti koja mu je život okrenula naglavačke.

- Godine 2012. morao sam da izađem iz studija i da napravim pauzu. Tada sam sa Cecom Danilović radio emisiju povodom Olimpijskih igara u Londonu. Nisam imao neke bolove, prosto sam osećao da nešto nije u redu. Imao sam problem ispod krajnika, a namerno neću da ga imenujem. On je krenuo da se širi i da mi gura jednu žlezdu. Lutao sam po lekarima. Ništa me nije bolelo. Rak u startu ne boli, ali verovatno kasnije boli. Krvna slika mi je bila fantastična, nisam bio pušač, nikad nisam pio. Na prvi pogled krajnik je bio zdrav. Tek kada su uradili radikalnu operaciju, videlo se da se on učaurio ispod krajnika - priča Dejan kako je otkrio bolest.

Dejanu je teško da govori o tome periodu, iako je od tada prošlo pet godina.

- Na dobrom sam putu da sve ovo bude jedna ružna priča koja ostaje iza mene, ali koja je mene i porodicu bogami pregazila kao brzi voz. Srećem ljude koji su imali isti problem kao ja. Malo mi je neprijatno o tome da govorim, žao mi je ljudi, imam neku knedlu u grlu, jako sam emotivan. U početku mi je to smetalo jer me je to vraćalo na neke moje probleme, međutim kasnije sam shvatio da je to moja misija i da ja moram da pomognem tim ljudima, da ih usmerim levo ili desno, da odigraju pravu kombinaciju, da se posle ne bi desio katastrofalan ishod. Sad sam komuniciram sa njih dvoje-troje koji pokušavaju da nađu put do izlečenja. Ne stavljam sebe na pijedestal, to je prosto moja misija, želim ljudima da pomognem i da ih posavetujem - priča voditelj.

On je bio veoma osetljiv tokom lečenja, ali je sve prevazišao posle nekog perioda.

- Smetalo mi je što me sažaljevaju, samo sam tražio mir i unutrašnju energiju, koju sam dobio od porodice i prijatelja. Sve mogu da mi kažu, da sam loš čovek ili loš voditelj, ali ne mogu da mi uzmu prijatelje koji su i dan danas uz mene, svakodnevno me zovu i pitaju da li sam dobro, da li mi treba nešto, da li mi treba novac. U ovoj mojoj priči novac mi je itekako bio potreban. Emotivna snaga mi je došla od njih, zbog njih i svoje porodice sam iz inata dokazao da mogu opet posle svih problema da se vratim ispred kamere i da radim svoj posao sa osmehom na licu - objasnio je on.

Autor: V. T.