Zbog čega je Luis nosio haljine?! Sve je počelo 1981. godine, za čuvenim pevačem ostala VEČNA MISTERIJA

Luis je bio umetnik koji je uspeo da spoji naizgled nespojive muzičke pravce i stvori zvuk kakav se retko čuo na ovim prostorima. Njegove pesme i danas bude emocije, a malo je onih koji ne prepoznaju numere poput „Dunjo moja“, „Ne kuni me, ne ruži me, majko“, „Dudo“, „Kletva“ i „Kad me jednom ne bude“.

Nadimak dobio kao dečak, a muziku studirao u Nišu i Beogradu

Ljubiša Stojanović rođen je 25. juna 1952. godine u Leskovcu. Nadimak Luis dobio je još kao dečak, zahvaljujući izuzetnom talentu za interpretaciju pesama legendarnog američkog džez muzičara Luja Armstronga, čije je numere pevao već sa devet godina.

Muzika je od najranijih dana bila njegov životni poziv. Završio je srednju muzičku školu u Nišu, a potom i Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu. Iako je bio obrazovan u oblasti klasične muzike, publiku je osvojio jedinstvenim spojem džeza, srpske narodne muzike i orijentalnih motiva.

Njegova umetnost nije poznavala granice. Luis je sa istom lakoćom izvodio tradicionalne melodije i svetske džez standarde, dok je njegov prepoznatljivi glas svaku pesmu činio posebnom.

Prva supruga ga napustila, a potom sebi oduzela život

Iza Luisovog osmeha i vedrog duha krila se i teška životna priča. O njegovom prvom braku nije se govorilo toliko često kao o njegovoj muzici, ali je pevač svojevremeno otvoreno pričao o bolnom iskustvu koje ga je obeležilo.

Prema njegovim ranijim navodima, prva supruga napustila ga je 1979. godine, dok je bio u vojsci, jer nije želela da se on profesionalno bavi muzikom. Ona je, kako je ispričao, želela da se posveti prosveti, dok je Luis bio odlučan da nastavi svojim umetničkim putem.

Njihova životna priča kasnije je dobila tragičan epilog. Prema onome što je pevač ispričao, njegova prva supruga oduzela je sebi život tokom ratnih sukoba u Sloveniji.

Ovaj gubitak bio je jedan od najtežih trenutaka u njegovom životu, a Luis je nakon te tragedije, kako se navodilo, verovao da se više nikada neće ženiti.

Porodica mu je bila najveće bogatstvo

Ipak, život mu je doneo novu ljubav. Njegova naredna supruga bila je Dubravka, kojoj je posvetio pesmu „Dudo“. U tom braku dobio je sina Marka i ćerku Maju, koji su kasnije krenuli očevim muzičkim putem.

Marko je izgradio karijeru muzičara i producenta, dok je Maja takođe pokazala talenat za muziku, nastavljajući da neguje deo očevog nasleđa. Luis je kasnije život delio i sa Silvanom, sa kojom je dobio još troje dece – Sergeja, Andreja i Elu Mitu. Ukupno je imao šestoro dece, a porodicu je uvek isticao kao jednu od najvažnijih stvari u svom životu.

Iako je bio posvećen karijeri i često nastupao, nije krio koliko mu znače najbliži. Muzika mu je bila profesija i strast, ali je porodica bila njegov oslonac.

Zašto je stalno nosio galabije?

Jedan od zaštitnih znakova Ljubiše Stojanovića Luisa bile su galabije, odnosno široka odeća orijentalnog porekla, po kojoj se razlikovao od gotovo svih kolega na estradi.

Iako su mnogi njegov stil povezivali sa umetničkim izrazom i željom da bude drugačiji, razlog zbog kog je počeo da nosi ovakvu odeću bio je mnogo praktičniji.

Gostujući u jednoj emisiji, Luis je objasnio da je galabije počeo da nosi 1981. godine, dok je nastupao u beogradskom klubu „Euridika“. Uslovi za rad bili su veoma teški, a zbog loše ventilacije i velike vrućine neprestano se znojio.

- Svirao sam u „Euridici“, u jednom beogradskom klubu. Problem je bio sa ventilacijom. Bilo je vruće i zimi i leti, a sama bina gde smo svirali bila je dosta izdignuta – bliža plafonu. Puno sam se znojio. Na početku, vrlo kratko bio sam u vojničkim pantalonama, koje sam voleo da nosim. One su na kraju svirke bile mokre i morao sam da ih menjam. Imao sam i dugu kosu koju sam morao da feniram. Jednog dana jedan od kumova mi je predložio da se obrijem. To sam vrlo rado prihvatio jer sam se i ranije brijao dok sam bio u vojsci. A drugi kum, koga sam venčao, mi je pričao da se u Kairu, gde radi njegova majka, nose galabije slične onima koje su se nosile ovde nekada davno, naročito u južnim krajevima Srbije i u Bosni. Ja sam taj predlog prihvatio i od tada ne skidam galabije - ispričao je Luis.

Tako je ono što je u početku predstavljalo praktično rešenje vremenom postalo njegov prepoznatljivi vizuelni identitet.

Poslednji nastup i tragična nesreća kod Feketića

Luis je poslednji put nastupio 22. jula 2011. godine u sarajevskom klubu „Jež“, svega devet dana pre smrti.

U ranim jutarnjim časovima 31. jula njegov život prekinut je u saobraćajnoj nesreći kod Feketića, kada se automobil kojim je upravljao sudario sa teretnim vozilom. Pevač se vraćao sa nastupa u Subotici.

Njegova smrt potresla je porodicu, prijatelje, kolege i brojne obožavaoce, koji su izgubili umetnika čiji se talenat nije mogao uklopiti ni u jedan muzički kalup.

Sahranjen je 4. avgusta 2011. godine na groblju Zbeg u Borči, uz prisustvo članova porodice, prijatelja i brojnih poznatih ličnosti.

Luis je otišao prerano, ali je iza sebe ostavio pesme koje nastavljaju da žive i glas koji se ne zaboravlja. Njegova karijera ostala je dokaz da prava umetnost ne poznaje granice, a njegova životna priča podsećanje da se iza najvećih osmeha ponekad kriju i najdublje rane.

Autor: D. T.