SILVIJA SE PORAĐALA, A ON OTIŠAO U MANASTIR DA SE MOLI! Velika ispovest Saše o Silvijinoj borbi za potomstvo: Htela je da me pusti da odem, da ovo bude zadnje

Govorio je o prvom susretu sa decom, dugom i iscrpljujućem procesu vantelesne oplodnje, odlukama koje su morali da donose, ali i o odnosu sa suprugom koju, kako ističe, smatra najvećim darom koji je dobio.

"NIKAD SE BRŽE NISAM ZALJUBIO"

Iako je zbog profesionalnih obaveza vrlo brzo morao da se vrati treninzima u Čačku, Stamenković je prve trenutke sa suprugom i bebama proveo u Beogradu. Ističe da mu je najvažnije što se Silvija dobro oseća, kao i da je odmah nakon rođenja dece doživeo emociju koju, kako kaže, nikada ranije nije osetio.

- Hvala vam puno na čestitkama, Silvija je dobro i mislim da je to najbitnije, kad je mama dobro i deca će biti dobro. Trenutno su kod kuće u Beogradu, a ja sam zbog prirode svog posla morao da se vratim za Čačak. Sad je pauza, ali ja nisam imao prava, imao sam prava samo jedan dan da provedem s njima. Nisam imao prava da duže odsustvujem, morao sam da treniram s obzirom na to da imam godina koliko imam i ne smem sebi da dozvolim taj luksuz da propuštam treninge, jer želim još dugo da trajem.

PRVI PUT UZEO BEBE U RUKE, PA ODMAH DOŽIVEO "KRŠTENJE"

Stamenković priznaje da inače nije naročito opušten kada treba da drži sasvim malu bebu. Sa starijom decom, kaže, nema problem, ali bebe uglavnom izbegava. Sa svojom decom, međutim, nije imao nikakvu dilemu. Čim ih je ugledao, uzeo ih je u naručje, a prvi susret završio se na način koji će mu, očigledno, dugo ostati u sećanju.

- Neverovatan osećaj, nikad se brže nisam "zaljubio". Ja sam zaljubljive prirode, ali se nikad brže nisam zaljubio u svom životu, nego kad sam prvi put ugledao njih. Inače se plašim da uzimam bebe u ruke, sa starijom decom svi u mom okruženju znaju da pravim haos. Mlađu decu izbegavam da uzimam u ruke, ali kad sam video svoju decu prvi put, uzeo sam ih odmah u ruke i prvo što sam uradio je to da sam ih presvukao. Na moju veliku sreću, doživeo sam to da su me deca upiškila, tako da sam im odmah imao tu sreću.

17 GODINA NADANJA, A ON NIJE ŽELEO DA IZGUBI SUPRUGU

Put do roditeljstva za ovaj bračni par bio je dug i težak. Bilo je trenutaka kada su razmišljali i o tome da prestanu sa pokušajima, ali Saša ističe da mu je tokom svega najvažnije bilo da Silvija bude dobro i da njihov odnos ne trpi.

Posebno emotivan trenutak dogodio se dok je on bio na pripremama u Turskoj, a Silvija u Solunu. U trenutku kada je trebalo odlučiti šta će biti sa dve oplođene jajne ćelije, Saša nije mogao da se javi na telefon.

- Mi retko kad pričamo o ovim stvarima kod kuće, znam da je njena odluka bila da ovo bude poslednji put da probamo i toliko stvari ima i nelogičnosti, da sam joj rekao da ne mora ni taj poslednji put da ide, što se mene tiče, da ja nikada ne bih odustao od nas i da je nikad ne bih ostavio, da bi proveli ceo život zajedno. Meni je najbitniji mir u kući, a ne da li ću sutradan imati dece s njom, ona mi je nekako najbitnija. Tačnije, ja sam bio u Turskoj na pripremama, ona je otišla za Solun i tako se namestilo da me zove u tom trenutku s obzirom na to da su se dve jajne ćelije oplodile, da li da vrati jednu i da ima za još jedan pokušaj eventualno ako se predomisli, ja nisam mogao da se javim na telefon jer sam bio na treningu i odlučila je da vrati dve. Rekao sam malopre u neformalnom razgovoru da kući mi ne pričamo o tim stvarima, da ona ima svoj način molitve, ja imam svoj način. Nikad nismo pričali na tu temu, ona se molila da dobije blizance, ja sam se takođe molio i to se desilo - otkrio je Saša.

GODINAMA SE MOLIO I ZA DRUGE KOJI ČEKAJU DECU

Poseban deo njegove ispovesti odnosi se na veru. Stamenković je otkrio da se tokom godina, dok su se on i Silvija borili za potomstvo, molio i za druge parove koji prolaze kroz istu muku. Verovao je da dobra namera neće ostati neprepoznata i da će jednog dana njihov trud dobiti odgovor.

- Gde god da sam bio, da li je to Prag, Beograd, u Leskovcu mislim da je prvi doktor Stojković doneo ili, kako se već kaže, iz Amerike tu veštačku oplodnju. Gde god sam bio molilo sam se za te ljude da oni dobiju decu, ako ćemo mi ili oni, da oni dobiju decu jer ja mogu da se nosim s tim, a nisam bio siguran da li i ti ljudi mogu da podnesu taj teret koji im je Bog dao, pošto svi znamo da živimo u vremenu kada je ta neka materijalna situacija mnogo bitna, a ja nisam znao da li oni dolaze poslednji put i da li imaju sredstava za to. Ja sam znao da mogu da podnesem i da nikad ne dobijem decu i često sam dolazi sa Silvijom u sukob, kao da mi nije dovoljno stalo za moje, nego da sam posvećen drugim ljudima, a ja sam u dubini svoje duše znao da Bog prepoznaje dobru nameru i da će biti zbog toga nagrađen jednog dana, što se sada i desilo.

"NAJVEĆI DAR KOJI SAM MOGAO DA DOBIJEM JE SUPRUGA SILVIJA"

Za Sašu rođenje dece nije jedina stvar zbog koje oseća zahvalnost. Posebno mesto u njegovoj priči ima Silvija, za koju kaže da je tokom godina podnela ogroman teret i odrekla se mnogo toga zbog porodice.

- Prezahvalan sam Silviji, to mi je uvek na prvom mestu. I u situaciji kada je otišla na porođaj, prvo da kažem - u jednu ruku sam srećan što se porodila, u drugu mi je žao, jer nisam video lepšu trudnicu od Silvije. Uživao sam tih 9 meseci da je gledam. Sa druge strane, drago mi je što su deca došla na svet. Mislim da mi je Bog dao više nego što sam zaslužio - da me nagradi sa dvoje divne dece, dva anđela, ali najveći dar koji sam mogao da dobijem od Boga je upravo supruga Silvija. Najbitnije je sa kim imaš decu, a ne koliko.

Govoreći o tome šta mu je tokom života zaista donosilo sreću, Stamenković je napravio jasnu razliku između materijalnog uspeha i onoga što danas smatra pravim bogatstvom.

- Imao sam tu sreću ili nesreću da brzo dođem do materijalnih stvari. I sama Biblija kaže na tu temu da je mudrost ovog svega ludost pred Bogom. Mene su roditelji i okolina učili da treba da igram fudbal, da dođem u situaciju da što pre rešim egzistenciju, međutim mene to ništa nije usrećilo. Silvija zna, kada sam bio u piku svoje forme i kad sam zarađivao velike količine novca, dolazio sam kući i ostavljao to, a nikad nisam prebrojao, jer sam video da me to nije usrećilo. Ovo što mi se trenutno dešava je sreća.

17 GODINA PITANJA, PRITISKA I OSUDA

Pored lične borbe, bračni par morao je da se nosi i sa pritiscima ljudi iz okruženja. Pitanja o tome kada će dobiti decu pratila su ih godinama. Saša priznaje da su ga takve situacije bolele, ali i da nikada nije razmišljao o tome da zbog nemogućnosti da dobiju potomstvo napusti suprugu.

- Trpeli smo pritiske i Silvija i ja. Kod kuće nas dvoje nismo pričali o tome, ali ja sam znao da je nikada ne bih ostavio i da mi nije rodila decu. U nekom intervjuu sam ja jedva zadržao suze jer smo isto pričali o nekim stvarima, a da nikad pre toga kod kuće u naša četiri zida nismo razgovarali o tome. Trpeli smo velike osude. Razumem sve te ljude, razumem i naš deo porodice, gde Silvija kaže da je razmišljala da me pusti da ja nastavim dalje, ali ja to sigurno ne bih nikada uradio. To bi za mene izgledalo kao da sam je stavio u tom nekom biloškom satu gde ona ima 42 godine, plus hormome koje poseduje, to bi izgledalo kao da sam je stavio na čamac i pustio je da samo plovi niz vodu.

SILVIJA ODBIJA POMOĆ, A STIGNE I DA KUVA

Iako su nakon dolaska blizanaca pomoć ponudili prijatelji i porodica, Saša kaže da njegova supruga gotovo sve pokušava da uradi sama. Posebno je zadivljen načinom na koji se snalazi sa dve bebe, uprkos svim obavezama koje ima.

- Svi su tu, od prijatelja, rodbine, njenih roditelja, mojih, ali je Silvija neko ko je presposoban i odbija svaku vrstu pomoći. Ona doji i jedno i drugo dete, priča sa mnom na video poziv i kuva ručak. Nikada nisam video takvu sposobnost kod jedne žene. Svi mi tražimo ženu kakva nam je majka, ujna, strina, tetka, ali je mene Bog darovao ženom koja je još bolja od toga.

DOK JE SILVIJA BILA U POROĐAJNOJ SALI, SAŠA JE BIO U MANASTIRU

Sam dan porođaja za Sašu je bio posebno emotivan. Dok se Silvija pripremala za carski rez, on je odlučio da ode u manastir Koporin i tamo se moli za suprugu i decu. Njegova želja bila je da bude uz nju, ali i da učini ono u šta duboko veruje.

- S obzirom da se porodila na carski rez, insistirala je, to mi je bilo fascinantno, imali smo dogovor koliko god da je... najbitnije je za ženu da ima nekog svog u okruženju. Ima jedan manastir u Srbiji koji mnogo volim, a tako se nekako namešta da su svi ženski manastiri moji omiljeni, i kada se ona porađala, ja sam otišao za Koporin da prisustvujem molitvama i da se molim taj dan za nju i za decu da joj bude što lakše jer znam da je ona insistirala da se porodi prirodno, a s obzirom da su blizanci i da je ona u tim godinama, ja sam znao da je to preteško i gotovo nemoguće - rekao je Saša kroz suze, pa ubrzo nastavio:

- Ostavio sam je u Frontu oko 12, otišao za Kuporinj kod Velike Plane, i ostao do 18h dok mi nije javila da ne postoji šansa da se porodi prirodno, te da ide na carski rez. Tada sam morao da se vratim za Beograd da joj budem bliže za ne daj Bože da bilo šta zatreba. Izvini što sam emotivan - rekao je, pa dodao:

Iskreno, ne volim to kod sebe. Pre nekoliko dana su se deca rodila, ja svaki dan samo plačem. Kad bih jednu stvar mogao kod sebe da promenila, bila bi to.

IMENA BLIZANACA NOSE PORODIČNU PRIČU

Na kraju razgovora, Saša je otkrio i kako su on i Silvija birali imena za decu. Iza njihove odluke kriju se porodične uspomene, vera, preci i simbolika koja im je veoma važna. Jedno ime posebno je povezano sa Sašinim dedom kog nikada nije upoznao, ali čiju je penziju porodica godinama koristila za život.

- Godine 1989. mi je preminula prabaka, 1999. pradeda, a baba mi je preminula 2009. godine. Jedini koga nisam imao prilike da upoznam je deda koji se zvao Boško i preminuo je 1979. godine, i svi smo živeli od njegove penzije jer je on radio u Austriji. Ja sam hteo da se odužim porodici i sebi donekle, zato što smo čitav život živeli od njegove penzije, pa da ostane nešto iza toga. Kad sam bio klinac, a i dan-danas kada odem kući, prva stvar koju uradim je da izađem na groblje i obiđem svoje pretke. Ima jedan tekst koji stoji na spomeniku: "Telo i slika ovde stoji da gledaju stalno moju". Kada sam prvi put postao svestan sebe, molio sam Boga da mi da muško dete i da mu dam ime Boško, po dedi - rekao nam je Saša kroz suze.

"ĆERKA MI VREDI KAO PET SINOVA"

Drugo ime takođe je dobilo posebno mesto u njegovoj priči. Saša je objasnio zašto mu je bilo važno da ime ćerke počinje istim slovom kao imena članova njegove porodice.

- Što se tiče ženskog deteta... Kad se tako šalim sa Silvijom ili sa drugarima, kažem da smo dobili 6 sinova - ćerka mi vredi kao 5 sinova i ovog jednog kog imamo. U mom sistemu vrednosti, žena je nešto najveće, i drago mi je što mi je Bog ispunio i tu želju. I Silvija i ja smo se molili za to, a da zapravo nikada nismo ni znali.

- Kad se radi o Staši, svi u mojoj porodici su na slovo S, otac mi je Slobodan, majka mi je Slađana, Silvija mi je supruga, i želeo sam da dete ima isto početno slovo S. Kad smo pričali na tu temu, rekli smo da bi bilo lepo, ako sam ja Stamenković Saša da ona bude Staša, da bude nekako prepoznatljiva, a i prilikom odrastanja, sutra kada bude Silviji potrebno - kada kaže Saša ili Staša, slično je, da skočimo i jedno i drugo i da joj učinimo. Znam da se Silvija dvoumila, svidelo joj se Neva. Prvo naše saznanje o manastiru Koporin, sada već nije sa nama mati Mina, dala nam je blagoslov i Silviji je dala suvenir, koji ona i dan-danas nosi iza maske telefona, tu su mošti despota Stefana, zato je trebalo da se dete zove Stefan, Silvija je to nekako priželjkivala, a mi u porodici imamo sa strane mog ujaka, Stefana, ja sam joj rekao zbog svih tih razloga, da bih voleo da nam se sin zove Boško, i ona mi je tu želju ispunila, a oko Staše smo se zajednički dogovorili - zaključio je Saša Stamenković.

Autor: Nikola Žugić