Davali su joj lekove koji ne smeju da se daju trudnicama: Potresna ispovest Ljube Perućice o najtežem periodu sa ženom: Pravili smo se da je sve super, a...

Njihova borba za potomstvo trajala je godinama, zbog čega je vest o trudnoći trebalo da bude trenutak najveće sreće. Međutim, okolnosti su bile potpuno drugačije. Trudnoća je otkrivena tek u četvrtom mesecu, nakon hirurške intervencije i terapija koje nisu bile bez rizika po trudnoću. Ljuba Perućica je priznao da im je tada umesto bezbrižnog uživanja u dugo očekivanoj trudnoći ostala samo neizvesnost.

- Joj, to je tema na koju možemo tri emisije da snimimo pošto je prilično onako... Jeste i dugo je to sve trajalo. Mi smo dugo iščekivali da dođe do trudnoće uopšte. I onda u momentu kad je i došlo, posle par godina, do te trudnoće, u momentu kad su nam doktori rekli da je to nemoguće i kada su joj davali lekove koji ne smeju da se daju trudnicama i onda sve to čoveka dovede u jednu situaciju da kaže čekaj, čekao sam četiri godine i sad umesto da uživam u svemu ovome ja treba da patim dokle god to dete ne dođe da ne znam kakvo će da se rodi. Tako da onako bilo je baš, baš teško - ispričao je pevač.

STRAH KOJI SU ČUVALI SAMO ZA SEBE

Naredni meseci bili su posebno teški za supružnike. Dok su spolja pokušavali da ostave utisak da je sve u najboljem redu, u privatnosti svog doma suočavali su se sa brojnim strahovima i pitanjima na koja nisu imali odgovore.

- Jeste, jeste sigurno. Bilo ih je ali to je sigurno verovatno najteži momenat da prosto nas dvoje nismo znali... Nekad smo se pravili da je sve super, ali u stvari ništa nije bilo super. Jednostavno, čovek ne zna dok se to dete sad ne rodi, ne zna da li će se roditi, biti zdravo, sa svim prstima i da li će sutradan imati neki problem i tako dalje.

Za Ljubu i Katarinu to je bio period u kojem su se radost zbog dugo iščekivane trudnoće i strah za bebino zdravlje neprestano smenjivali.

MIR SU PRONAŠLI U VERI

U trenucima kada više nisu mogli da utiču na ono što će se dogoditi, supružnici su utehu potražili u veri. Odlazili su u crkve i manastire, molili se i pokušavali da pronađu mir, dok im je podršku pružao i njihov duhovni otac.

- Uglavnom, opet smo se u tom momentu naslonili na Boga i na veru, na crkvu. Postili smo sredom i petkom. Išli smo vrlo često u manastire, u crkvu i molili se Bogu. Naš duhovni otac kad je čuo za tu priču rekao je: "Čoveče vama je dete zdravo nemojte da razmišljate o tome, prosto, opustite se, uživajte, radite kako sam vam rekao i nemojte ništa da brinete" i tako je i bilo - zaključio je Perućica.

Iza njih je tako ostao jedan od najneizvesnijih perioda života, koji su prošli zajedno, oslanjajući se jedno na drugo i tražeći snagu u veri.

Autor: Nikola Žugić