Spisateljica Vedrana Rudan u poslednje vreme je sve ređe pisala blogove, a u jednom od poslednjih je govorila o teškoj botbi i o deci koja su u najtežim trenucima brinula o njoj. Vedrana je nakon duge borbe umrla u 76. godini, preneli su hrvatski mediji.
Na blogu "Rudan.info", Vedrana Rudan je tada objavila tekst pod nazivom "Imati decu… nemati decu", u kom je tada opisala njen život tokom borbe sa kancerom.
"Hiljadu sam puta u životu sebi postavila to pitanje. Kad si žena, kad pišeš, svi svaku tvoju rečenicu doživljavaju kao golu ispovest. Nikad niko nije zatražio za Tolstoja smrtnu kaznu jer je gurnuo Anu Karenjinu pod vlak. Priče o lošoj deci doživljavaju veći uspeh pa ti nekako pređe u naviku vlastitoj deci nacrtati rogove. Braniti se ne mogu, a ti im na nos često nabiješ grehove da bi tebi život bio lakši.
Jedinice, propali razredi, krivi odabir posla, lenjost, prerana uskakanja u veze, nedovoljno ljubavi prema mami koja je mogla biti predsednica Evrope da je noge držala skupljene one srede u tri ujutro… Gde bi mi bio kraj? To nije sve. Dogodio se petak, sreda je bila zaboravljena, jedino poza drugačija. Epilog isti.
Drečanja danju i noću, jedinice, dvojke, jedino se nule nisu ukazivale. Pa deca tvoja deca. Pa čuvaj, pa strepi pa se budi užasnuta noću, hoće li se vratiti, jesu li živa, zašto zavijaju kola hitne pomoći. Ko će to preživeti? Zašto živim ili životarim ili crkavam s dvoje dece kad bih mogla na pragu osamdesete s mužem u miru i sreći grickati čokoladu, a ne šepava šetati njihovog psa dok se oni drže za ruke s nekim koga vole i gledaju rovinjsko more”, započela je Rudan u blogu.
Rudan
Foto: TV Pink Printscreen
"Ćerka mi je osvežavala telo"
"Teško sam bolesna. Češće sam u bolnici nego doma. Umirem od raka, sporo ide. Pred dva dana bili su sa mnom u bolnici. Na smene. Ćerka mi je osvežavala telo i usta tankom krpom. Prepričavala sam joj priče iz zajedničkog detinjstva. Slušala me, smejala se i pravila kao da ih prvi put čuje. Iz torbe je izvukla turpiju za nokte, uzela moj dlan u svoj, da mi budeš lepa, mama. Došao je sin. Doneo mi je knjigu koju smo dugo čekali i kutiju Kraš Dražeje, lakše ćeš zaspati. Nakon desetak minuta navukao mi je komad paste na četkicu i pomogao mi da u krevetu operem zube. Poljubio mi je gornju stranu desnog dlana, laku noć, mama.
Sinoć sam izašla iz bolnice. Možda sam već napisala. Dan je veseo i žut. Lepo je biti doma i kad si nepokretan i kad nikako da izračunaš je li već vreme za smrt”, nastavila je.
"Stiže ćerka goste s novim psom. Raduje me naša Kokošica. U velikoj torbi hrpa mirišljave, popeglane robe. Uvaljujem nos u nju. Ne mogu podneti bolnički miris. Za ručak će mi spremiti lignje na žaru. Izležavam se na kauču na terasi dok me ubija ili čini živom miris mora. Lemi me gleda iz kartonske kutije. U dvorište ulazi sin. Za mene je ispekao najbolje palačinke na svetu po receptu moje stare. Ne znam ga. Zaboravljam.
U pozadini muž sprema sve što meni treba za raskošan ručak. Jednu lignju, komadić hleba i pola palačinke. Deca odlaze svojim kućama. ‘Bokić’, dobacuje mi ćerka. Sin mi veselo maše krpom za pranje suđa. Čekam da mi muž ode u kuhinju. Plačem. Bolest? Dan je previše žut? Strah od smrti? Alergija na pelud? Imati decu? Nemati decu?”, zaključila je.
Vedrana Rudan, hrvatska književnica, novinarka, kolumnistkinja i aktivistkinja, početkom maja 2024. objavila je da boluje od karcinoma.
"Moj je rak je*eno redak, zove se rak žučnih kanalića, čini mi se. Nisam pročitala ni otpusnu listu ni tip ni Internet prognoze. Doduše, negde sam naletela da od prvih simptoma do smrti imaš čak tri meseca da prevariš muža, razbaštiniš decu ili ljubavnika pošalješ u ku**ac. I nije neki rok. Samo 5% srećnika može da se operiše. Ta sam. Najpre sam otišla u Svetu Nedelju u Radiohirurgiju da mi rak spale pre operacije. Spalili su mi rak i džep jer nisam 'ušla u kvotu'. Naime, država ima sporazum sa tom ustanovom po kome određeni broj Hrvatica i Hrvata ulazi u 'kvotu'. Ostali ili crknu od raka ili im u pomoć uskoče prijatelji", napisala je Vedrana u svojoj objavi tada.
"Hiljadu sam puta u životu sebi postavila to pitanje. Kad si žena, kad pišeš, svi svaku tvoju rečenicu doživljavaju kao golu ispovest. Nikad niko nije zatražio za Tolstoja smrtnu kaznu jer je gurnuo Anu Karenjinu pod vlak. Priče o lošoj deci doživljavaju veći uspeh pa ti nekako pređe u naviku vlastitoj deci nacrtati rogove. Braniti se ne mogu, a ti im na nos često nabiješ grehove da bi tebi život bio lakši.
Jedinice, propali razredi, krivi odabir posla, lenjost, prerana uskakanja u veze, nedovoljno ljubavi prema mami koja je mogla biti predsednica Evrope da je noge držala skupljene one srede u tri ujutro… Gde bi mi bio kraj? To nije sve. Dogodio se petak, sreda je bila zaboravljena, jedino poza drugačija. Epilog isti.
Drečanja danju i noću, jedinice, dvojke, jedino se nule nisu ukazivale. Pa deca tvoja deca. Pa čuvaj, pa strepi pa se budi užasnuta noću, hoće li se vratiti, jesu li živa, zašto zavijaju kola hitne pomoći. Ko će to preživeti? Zašto živim ili životarim ili crkavam s dvoje dece kad bih mogla na pragu osamdesete s mužem u miru i sreći grickati čokoladu, a ne šepava šetati njihovog psa dok se oni drže za ruke s nekim koga vole i gledaju rovinjsko more”, započela je Rudan u blogu.
Rudan
"Ćerka mi je osvežavala telo"
"Teško sam bolesna. Češće sam u bolnici nego doma. Umirem od raka, sporo ide. Pred dva dana bili su sa mnom u bolnici. Na smene. Ćerka mi je osvežavala telo i usta tankom krpom. Prepričavala sam joj priče iz zajedničkog detinjstva. Slušala me, smejala se i pravila kao da ih prvi put čuje. Iz torbe je izvukla turpiju za nokte, uzela moj dlan u svoj, da mi budeš lepa, mama. Došao je sin. Doneo mi je knjigu koju smo dugo čekali i kutiju Kraš Dražeje, lakše ćeš zaspati. Nakon desetak minuta navukao mi je komad paste na četkicu i pomogao mi da u krevetu operem zube. Poljubio mi je gornju stranu desnog dlana, laku noć, mama.
Sinoć sam izašla iz bolnice. Možda sam već napisala. Dan je veseo i žut. Lepo je biti doma i kad si nepokretan i kad nikako da izračunaš je li već vreme za smrt”, nastavila je.
"Stiže ćerka goste s novim psom. Raduje me naša Kokošica. U velikoj torbi hrpa mirišljave, popeglane robe. Uvaljujem nos u nju. Ne mogu podneti bolnički miris. Za ručak će mi spremiti lignje na žaru. Izležavam se na kauču na terasi dok me ubija ili čini živom miris mora. Lemi me gleda iz kartonske kutije. U dvorište ulazi sin. Za mene je ispekao najbolje palačinke na svetu po receptu moje stare. Ne znam ga. Zaboravljam.
U pozadini muž sprema sve što meni treba za raskošan ručak. Jednu lignju, komadić hleba i pola palačinke. Deca odlaze svojim kućama. ‘Bokić’, dobacuje mi ćerka. Sin mi veselo maše krpom za pranje suđa. Čekam da mi muž ode u kuhinju. Plačem. Bolest? Dan je previše žut? Strah od smrti? Alergija na pelud? Imati decu? Nemati decu?”, zaključila je.
Vedrana Rudan, hrvatska književnica, novinarka, kolumnistkinja i aktivistkinja, početkom maja 2024. objavila je da boluje od karcinoma.
"Moj je rak je*eno redak, zove se rak žučnih kanalića, čini mi se. Nisam pročitala ni otpusnu listu ni tip ni Internet prognoze. Doduše, negde sam naletela da od prvih simptoma do smrti imaš čak tri meseca da prevariš muža, razbaštiniš decu ili ljubavnika pošalješ u ku**ac. I nije neki rok. Samo 5% srećnika može da se operiše. Ta sam. Najpre sam otišla u Svetu Nedelju u Radiohirurgiju da mi rak spale pre operacije. Spalili su mi rak i džep jer nisam 'ušla u kvotu'. Naime, država ima sporazum sa tom ustanovom po kome određeni broj Hrvatica i Hrvata ulazi u 'kvotu'. Ostali ili crknu od raka ili im u pomoć uskoče prijatelji", napisala je Vedrana u svojoj objavi tada.
Autor: D.B.
