Jedna od najpopularnijih spisateljica u Srbiji Isidora Bjelica, pričala je otvoreno za Pink.rs o svojim strahovima.  U iskrenoj i potresnoj ispovesti, Bjelica otkriva kako joj je pokojni glumac Dragan Gaga Nikolić bio jedna od najvećih podrški u teškim vremenima kroz koje je prolazila tokom borbe sa teškom bolešću.

Isidora se već godinama bori protiv raka jajnika, koji je nekoliko puta ulazio u faze mirovanja i koje se posle toga ponovo vraćao. Uprkos bolesti ona nije odustala , i dalje radi na pripremi novog štiva, ne dozvoljavajući da je bolest pobedi.

Pripremate li nam novu knjigu?

- Da, spremam dve knjige - jednu sa Vesnom Radusinović o Beogradu kojeg više nema, o našim dragim prijateljima koji su činili ovaj grad velikim, a otišli su, a drugu sa selebriti lajf koučom sa Kipra, čuvenom Jo hismajer.

Kako biste opisali svoj idealni dan?

- Moj idealni dan je kad me ništa ne boli, nemam terapiju i niko me ne povređuje emotivno.

Zašto ste tako sigurni da Vam je ostalo malo vremena? Jeste li odustali? Prestali da se borite?

- Nisam odustala, ali statistika, prognoze, vraćanje bolesti, sve to smanjuje vreme i šanse. Ja ne odustajem, ali sve je teže i teže. Ipak, dovoljno sam iracionalna da verujem da nada uvek postoji. Ne razmišljam u mesecima, nego u danima. Šta mogu. Kad imam danas, to je dovoljno. Dok god ima radosti u nama i smeha, nade ima, a ja jako, jako volim život.

Koji je najbolji savet koji ste dobili od Dragana NIkolića?

- Sa Draganom sam pričala skoro svaki dan, delili smo naše muke, strahove, savete. On je realniji bio od mene oko balkanskog mentaliteta, rekao mi je da čuvam snagu za sebe, a ne da se borim za promenu statusa nas bolesnih. A ja uvek idem protiv tih vetrenjača. Bolest je strašan tabu. Kancer naročito. Mi smo svi stigmatizovani i na različite načine diskriminisani. Samo ljudi ćute u tušini i odlaze. Ja ne mogu da se pomorim s tim, ja verujem da stvari mogu da se menjaju, da i mi koji smo bolesni imamo pravo na radost, smeh.

Zašto Vas toliko pogađaju komentari sa društvenih mreža?

- Zato što se plašim tog zla iz mraka. Nikad nisam razumela zlo. Kad pričitate komentare toliko bolesne i zle, shvatite kako može da se desi smrt, ubistvo. Od povređivanja rečima samo je korak do fizičke akcije. Plaše me ludaci i demonizovani ljudi. Vidite koliko je zla i nasilja oko nas. Mislim da je ta moja nemogućnost da prihvatim zlo u ljudima jedan od uzroka moje bolesti. Kad god se suočim sa ogoljenim zlom ja pozelim da odem sa ovog sveta. Vaspitavani smo da su svi ljudi dobri, a onda se suočimo sa toliko zla, ljubomore, izdaje, patologije.

Ko Vam je najveća podrška u ovim teškim vremenima?

- Moji čitaoci, oni su mi najveća uteha.

Zašto ste morali da odete iz Srbije? Da li ste se fizički osećali ugroženo?

- Da, bilo mi je jako teško, kad ste javna ličnost, zaista dobijate ljubav hiljada ljudi, ali ste i na meti teško poremećenih koji se fiksiraju, a ja u mojoj situaciji nemam snage za to. Snaga mi je potrebna za borbu za zdravlje.

U svojim knjigama ste se mnogo bavili srpskim mentalitetom i načinom na koji jedan Balkanac razmišlja - koja je osnovna crta našeg čoveka po Vašem mišljenju? Ili osnovne crte?

- Ne znam, imamo toliko divnih osobina, ali i mnogo zavisti i najbolje među nama cenimo tek kad umru. Iskreno mislim da vekovima nikako da naučimo da sebi olakšamo život, nego ga samo otežavamo. Spotičemo jedni druge. Pre smo želeli da komšiji crkne krava, sad se plašim da smo došli dotle da želimo da umre komšija. To me užasava. Verujem u sabornost i ljudsku dobrotu i, kao što sam napisala u "Mirisu Neba", ako bismo shvatili bezuslovnu ljubav, sve bi se promenilo.

Kakvo je današnje društvo, današnje vreme?

- Ovaj svet je predivan i strašan. Nikada nije bilo ovako dobro, ali i loše. Ipak, ovo je sve što imamo. Ja sam tek kroz bolest naučila šta su sreća i ljubav. Važno je da se fokusiramo na ono što imamo, a ne što nemamo, i duhovno i materijalno.

Autor: V. Tanacković