TA SLIKA MI JE SVAKO VEČE PRED OČIMA! Potresna ispovest Darka Lazića o pogibiji brata Dragana, ovo su mu bile POSLEDNJE REČI nekoliko sekundi pre nego što je IZDAHNUO

Darko je smogao snage da o porodičnoj tragediji progovori pred kamerama, a na pitanje Ognjena Amidžića kako je, rekao je:

- Iskreno, ne znam šta bih odgovorio. To pitanje često dobijam:"Kako si", kažem super, kako mogu da budem. Borim se da budem dobro, sikreno, trudim se. Mnogo ljudi koji gledaju sa strane kažu:"Super je, već ga je popustilo, prošlo ga je", ljudi to pogrešno protumač, a zapravo ja znam kakav bol nosim na sebi. To samo ja znam, niko drugi ne može da zna. Kako sam? Bolno. Svaki dan prolazim pored njegove kuće, sve imam osećaj da će da se pojavi, da će da izađe. Nisam još uvek svestan toga, ne mogu da pustim to, a znam da moram. To je najteži deo - s knedlom u grlu priča Darko.

Ispričao je i kako se sve odvilo kobnog dana.

- Mi smo bili 40 sekundi ispred njih. Iza njega je još bila jedna cela kolona, ukupno nas je bilo petanestak. Ceo dan svmo se vozili, išli na ručak, niko nije pio, nije bio pod dejstvom alkohola. I dan pre toga smo se vozili, rekao mi je:"Hvala ti što se ponovo družimo, hvala što lepo uživamo zajedno", pošto smo imali jedan težak period u porodici, gde smo se udaljili malo. Tih zadnjih tri-četiri meseca smo bili toliko nerazdvojni, rekao mi je da mu je falilo ovo sa mnom. Navalio je da se vozimo i taj dan, a vozili smo se juče. "Uvek vodiš svoje drugare, nikad nećeš brata da povedeš sa sobom, da se vozi". Bukvalno smo stali da ručamo, posle toga smo krenuli. Stanemo na jedno lepo mesto, da odmorimo, zapalimo cigaru. Stavljao sam kacigu, on je dotrčao do mene i kaže:"Samo da ti kažem da te volim, hvala ti". Seli smo na motor, posle 15 minuta se desilo to što se desilo, da je poginuo. I dan pre i taj dan me je grlio i ljubio ceo dan, rekao sam mu:"Koji ti je, šta me grliš i ljubiš ceo dan", rekao mi je:"Volim te, volim kad se družim sa tobom". Kao da je imao predosećaj da će nešto da se desi - priseća se Lazić.

- Prvi je stao, njegov drugar, on ga je bukvalno držao na rukama zadnjih par sekundi, koliko je živeo. Zadnje reči koje mu je rekao bile su:"Ne mogu da dišem". Mi smo došli posle par minuta, ništa nismo mogli da uradimo. Želim tu sliku da izrbišem iz svoje glave, ali nažalost, ta slika mi je svako veče pred očima, kad legnem da spavam.

Mir je pronašao u manastiru Hilandar.

- Ne verujem u sudbinu, verujem da svako ima svoj određeni datum... Na Hilandaru sam bio, tamo su mi malo otvorili oči opširnije, svako ima svoj zapisani datum kada će da ode. Tad je bio najspremniji da ode i tad je otišao, tako su mi rekli tamo. Kapor i Danijel su odigrali veliku ulogu, oni su me odveli tamo, zvali, brzinski da se dobije blagoslov. Bilo mi je to potrebno, nisu mi dobre misli. Svašta mi je padalo na pamet. Želim tamo ponovo da idem, prevelika je svetinja. Svakom ko nije bio rekao bih da ode da poseti, ja sam pronašao svoj mir, koliko sam mogao, ali moram ići ponovo.

Autor: D.T.