NASILJE NIJE REŠENJE! Javne ličnosti doživele STRAHOTE: Nju su petorica čekala da je IŠUTIRAJU, dok je priča jedne devojke RASPLAKALA NACIJU

Svaka priča o nasilju nosi težinu koju nije lako izreći, ali šutnja nikome ne pomaže. S obzirom na to da je 22. februar, Međunarodni dan žrtava, podsećamo da čak i javne ličnosti, iza svetla reflektora i uspešnih karijera, nose traume od vršnjačkog, porodičnog i partnerskog nasilja. Mnogi od njih odlučili su da svoje iskustvo podele sa javnošću, pokazujući da je priznati bol i tražiti pomoć znak snage, a ne slabosti.

NATAŠA BEKVALAC TRPELA NASILJE OD LUKE LAZUKIĆA

Naša poznata pevačica Nataša Bekvalac 2018. godine prijavila je svog sad već bivšeg supruga Luku Lazukića za nasilje u porodici, a nedavno nakon toga, javno je govorila o nasilju koje je pretrpela.

- To je sve bilo jako brzo. Ne kajem se, jer sam dobila Katju. Pre neki dan sam pročitala kako nastaje biser. Kada nešto napadne školjku, nju to jako boli, i da bi otklonila bol, pravi tu strukturu, a to je biser. Što više bisera ima u školjki, to znači da je više bola doživela, a takva je i najvrednija. Simbolična je priča, jer sam i ja iz nečega što me je navjiše povredilo na najmizerniji mogući način nastalo nešto što je za mene najveća vrednost, i zato ne mogu da ne budem zahvalna - iskrena je bila pevačica, te je nastavila:

Tako je, ne mogu da kažem da nije tako. Nisam odlučila da kažem medijima, jer nisam dužna da govorim bilo šta, pogotovu jer je to bilo u najosetljivijem periodu, nisam još uvek izašla iz babina. Bila sam sveže porođena, jako sam bila osetljiva. To je bio period kada me nije zanimalo šta će javnost reći, krenula sam da vodim svoju borbu, jako stresnu i jako tešku, ali za mene neophodnu jer je u pitanju bilo moje dete. Baš me je bilo briga šta pričaju ljudi, a pričali su baš ružne stvari.

"Osećala sam se kao da ne vredim"

Kako je dalje istakla u svojoj ispovesti, otkrila je da u tom trenutku nije imala kontakt sa Lukom čak tri godine.

- Ne mogu da nađem neku pristojnu reč kako bih opisala kako sam se tada osećala, kao da ne vredim, zaista užasno. Nijednom biću na planeti to ne bih poželela, empatična sam, prezirem bilo kakvu vrstu maltretiranja. Ne želim da pričam o tome, niti želim da prepričavam, ne bih davala tome pažnju. Sve bih dala na svetu da imam sve druge pažnje, a da nije ova. Da li se on izvinio, da li on viđa dete... Nemam već tri godine kontakt sa tom osobom i to je cela istina - rekla je Bekvalčeva, te je dodala:

- Ne bih se više nikada udavala, smatram da sam pokazala da umem i to, i to čak tri puta, ali mislim da to više nema smisla. Ja tražim nešto više od toga. Moji kriterijumu na svakodnevnom nivou rastu, ali ne zato što smatram sebe nekom divom i nedodirljivom, ali ne želim ništa što je osrednje, jer ni ja nisam osrednja - zaključuje Nataša u emisiji "Premijera - Vikend Specijal".

JELENA KARLEUŠA - VRŠNJAČKO NASILJE

Naša poznata pevačica i članica žirija "Pinkovih zvezda", Jelena Karleuša, poznata je kao neko ko se često obraća javnosti putem društvenih mreža i da tamo deli svoja mišljenja na sve teme, bez dlake na jeziku, pa je tako jednom prilikom na svom Instagram profilu uputila javno pismo koje je potreslo sve, a u kom je otkrila da je pretrpela strašno vršnjačko nasilje. Karleušino potresno pismo prenosimo u celosti:

- Ovih dana svi ste mogli u medijima da pročitate ispovest ultratalentovane pevačice Zejne, koja je javno ispričala kroz kakvu torturu i diskriminaciju je prolazila u školi zato što je romske nacionalnosti. Ono što me je zaintrigiralo kod njenog poteza jeste da je to prvi put da neka javna ličnost javno priča o rasizmu u Srbiji. Mi u muzičkoj industriji imamo puno Roma ali nikada niko od njih nije javno pričao o rasizmu i diskriminaciji. Zašto? Pa evo zašto. Zato što je to u Srbiji, na Balkanu i u svetu - sasvim normalna pojava. Romi se susreću sa sputavanjem i nepravdom od prvog minuta svog rođenja, svuda.

Zašto sam počela ovu priču? Setila sam se jednog školskog druga koji se zvao Sami Aslani. Išao je sa mnom u prvi i drugi razred osnovne škole "Ivan Gundulić". Bio je mnogo sitniji od sve dece, izuzetno prljav, musav, uvek u istom braon dzemperu i kad je hladno i kad je toplo. U razredu je bilo normalno da se Sami maltretira i ponižava. To je čak i njemu bilo normalno jer se nije bunio. Ali je mnogo smrdeo pa ga siledžije iz razreda nisu ni mnogo tukle. Više su voleli da se iživljavaju na autističnom dečaku koji se zvao Nenad Kerekeš. Nenad nikad ništa ne bi rekao učiteljici, sem kad ja ne prijavim batine pa posle mene čekaju u hodniku njih petorica da me šutiraju. Jedino što sam ja bila viša od svih dečaka pa mi nije teško padalo da uhvatim jednog od siledžija i obrišem pod sa njim a drugi se razbeže.

Vratiću se na Samija. Samiju učiteljica nikada nije htela da pomogne jer nije pratio kao druga deca, pola nije ni razumeo. Učiteljica nikada nije rekla nama deci da Samija ne smemo da tučemo ili vređamo po rasnoj osnovi. Nikada nam nije objasnila. Jer deca se uče. Ja sam samo srcem osećala da je to što deca rade loše, pa sam ostajala na velikom odmoru da Samiju pokažem kako da popuni zadatke i šta da zaokruži. Sami je "hvatao" i kapirao neverovatnom brzinom. Ubrzo mi je Sami preneo vaške. Meni i celom odeljenju. Jer sami se nije kupao - nije imao gde. Sami nije imao adresu. Živeo je ispod mosta. Sami nije imao uslove za život a kamoli da uči za sutra i uradi domaći. Sami je posle škole išao da skuplja karton sa porodicom.

Sami je je bio izuzetno lep. Imao je velike oči i divan osmeh sa puno za divno čudo belih zubića. Došao je i drugi razred, Sami se pojavio u istom džemperu. Svi su ga ismevali, imitirajući majmuna. Svi smo se smejali, smejao se i Sami jer je navikao. Učiteljica nikada nije reagovala, sem što je Samija polako, iz prve klupe prebacila u poslednju. Mali sitni, mršavi i prljavi dečak. Sami je za te dve godine koliko je išao u školu sa nama, belom decom, prošao golgotu. Sad kada vratim film, Sami je prošao pakao. Puno puta me je u životu zaboleo želudac jer sam se sećala ovih stvari ali nisam dovoljno pomogla. Nisam mogla i nisam znala. Bila sam mala. U školi sam bila i ja na tapetu jer sam "sarađivala" sa učiteljicom i cinkarila kad muče Samija i Nenada. Prvi dan trećeg razreda, svi smo bili u školskom dvorištu ali Sami se nije pojavio. Sami više nikada nije došao u školu. Pomislila sam tada da se Sami spasao. To je bila moja misao.

Prošlo je od tog momenta jedno 15 godina i desio se jedan događaj. Kao kada u filmu nameste potresni scenario.... Ja sam postala velika zvezda. Vozila sam se u svom tek kupljenom kabrio dvosedu po mom starom kraju kod Fontane... Bitna, spušten krov, duga plava kosa, nova "Mečka" i jak stereo sistem. Skrećem u Studentsku ulicu i pravim grešku. Ispred mene velika prikolica puna kartona koju vuče mršavi konj. Da, konj u sred bloka. Konj jedva vuče i ja se nerviram zbog prizora. Na prikolici sedi puno cigana. Namerno pišem ovu reč sada jer je u tom momentu to moja misao. Mene je društvo naučilo da su oni "grozni prljavi Cigani". Niko mi nije rekao drugačije i ja sam iskrena sada. Počinjem da trubim. Na gomili kartona koji se polako kretao, jedan od tih Cigana okreće glavu i pogleda me. U tom momentu ja sam prepoznala iste oči i isti osmeh. Prepoznala sam Samija. Scena kao iz filmova, ja idem polako iza konja... Ne znam da li je Sami povezao da je ona devojčica koja ga je branila u školi, ista ova persona koja bahato svira u mercedesu. Nikada u životu se nisam osećala bednije i jadnije. Taj pogled Samija Aslanija nikad neću zaboraviti. Konj je skrenuo i ja sam prošla dodavajući gas. Da pobegnem od sramote i istine. Da pobegnem od momka kome je ovo društvo zgazilo svaku šansu da napreduje, kome je rasizam uništio život. Kome su predrasude i diskriminacija zauve zatvorile svaki put sem jednog. Onog gde nemaš šansu ili je izuzetno mala.

U moje ime, i u ime svih nas, ja se tebi Sami Aslani izvinjavam. Izvinjavam ti se što nisi imao iste šanse kao mi i što smo ti mi kao društvo ubili detinjstvo i isekli krila. Nadam se da si dobro Sami i da ćeš ovo pročitati, znam da znaš da čitaš, odlično si to radio u prvom razredu dok su svi drugi sricali. To sam bila ja u tim glupim kolima... - napisala je JK na Instagramu.

ALEKSANDRA MLADENOVIĆ DOBILA ŠAMAR OD DEČKA

Naša pevačica Aleksandra Mladenović svojevremeno je iznela detalje nasilja koje je trpela u jednoj od prethodnih veza.

- Bila sam žrtva nasilja, i trebalo mi je dosta vremena da skupim hrabrosti i pričam o tome. Dobila sam takvu šamarčinu od partnera, a sve zbog toga što nismo bili na istim talasnim dužinama. Tačnije, problem je nastao zbog toga što sma ja više zarađivala od njega. To se sve desilo poprilično davno, ali posle toga dugo nisam bila spreman da budem sa nekim u vezi. Danima sam trpela ponižavanje, vređanje, bukvalno je hteo da me spusti na svoj nivo. Nebitno je koliko je on imao, koliko ja... Bitna je ta njegova ograničenost - rekla je ona tada i dodala:

Uvek je sa mnom pričao kao sa pevačicom, a ne kao sa partnerkom. Stalno me je maltretirao zbog toga što sebi kupujem stvari, torbe, a on to ne može da mi priušti, pa ga to boli. Na njega sam gledala kao na jako dobru osobu, emotivnu... Čak sam razmišljala i zahvaljivala se Bogu što mi je poslao tako dobru i normalnu osobu, ali je sve to kratko trajalo. On je u svakom momentu bio tu, ali se naprasno promenio. Postao je drugi čovek. Mislila sam da je greška u meni, puštala sam sve tako da prođe... Moj najbolji prijatelj mi je i rekao da će to tako da se desi.

VIKTORIJA MITROVIĆ - "SVEŠTENIK"

Bivša učesnica pete sezone rijalitija "Zadruga", Viktorija Mitrović, pored svog turbulentnog odnosa tokom trajanja ove sezone, ostala je zapamćena i po svom britkom jeziku. No, međutim, njena životna priča i ono kroz šta je ona prošla, kako je govorila, nije ostavilo ravnodušnim nikoga ko je za ovo čuo.

Viktorija dolazi iz sela Pločice, kod Kovina, a rođena je 23. oktobra 2000. godine. Naizgled zgodna i atraktivna crnka privukla je ogromnu pažnju javnosti zbog svog izgleda, a posle jedne emisije "Pitanja novinara", njen život u javnosti se potpuno okrenuo.

Naime, kako je ona otkrila u emisiji, ali i posle u rubrici "1800 sekundi sa Nemanjom" u okviru "Premijere Vikend - Specijala", ona je sa samo 12 godina silovana. No, međutim, da stvar bude još teža, kako je rekla, nju je silovao sveštenik i to ni manje ni više, no u dvorištu crkve.

- On je sveštenik iz mog sela. Mi u selu imamo crkvu, imamo veronauku, mi smo nedeljom uvek odlazili na liturgiju. Ja sam u tom periodu često išla tamo, išla je i tetka mlađa. Tako je sve krenulo. Liturgija traje do 12, pola 1 popodne. Nisam bila tamo sama, uvek je bio neko, ljudi, hor. Nakon toga svega, desio se trenutak kad sam ostala sama... - pričala je Viki, koja se u tom trenutku slomila i na pitanje da li viđa njegovu decu, odgovorila je:

Ne. Kad ih vidim, uvek spustim glavu. To su neki trenuci koji me podsećaju na sve to. Sve me podseća na to, ali nosim se sa tim. Čula sam da je na slobodi i pušten, ne znam kako bih se ponela kad bih ga srela na ulici. On je to uradio u crkvenoj prostoriji, bilo je pokušaja, na Božić, svetog Jovana, bilo je uhođenja... To nikada ne može da se zaboravi, ali pokušavam da suzbijem sve to. Gledam u patiku, a sve mi se slike stvaraju. Stvara mi se slika sobe, crkve, situacije.

Viki je ovom prilikom, grcajući u suzama, otkrila i koliko puta je pokušao da je siluje.

- Dva, tri puta, ali... Ne znam kako bih objasnila sve, satima bih pričala o svemu. Pokušala sam da pobegnem kad je bio drugi pokušaj, lupala na prozor, srećom naišao je dečak iz sela. Sve je nekako bilo brzo, neprihvatljivo, kao da je to nestvarno. Sve se izdešavlao u sekundi, a toliko je veliku bol meni nanelo i štetu. Kada bih skupila sav taj čin, to je 20 minuta svega, a uticaće celog život. Mogla bih o detaljima celu noć da pričam. Plašila sam se da to iznesem. Ja sam odrasla bez roditelja, bila bahata, bezobrazna u školi, problematična. Dete koga su se majka i otac odrekli, koje čuvaju baka i deka i svešteno lice. Nije svejedno da se kaže. Ni da ti to uradi neki prolaznik, a kamoli osoba tog čina. Ja sam počela da se gubim, počela sam da ga srećem na ulici, bila sam ljuta i besna. Imala sam trenutke da sam htela da ga zadavim, da zadavim sebe. Počela sam da pušim, da bežim iz crkve, videlo se da se nešto dešava sa mnom. Osećala sam se iskorišćeno i ljuto. Samoj sebi nisam verovala. Kada nisam mogla da izdržim, kada sam stvarno otišla u aut, morala sam nekome da ispričam, jer mi je stajalo tu. Ispričala sam sestrinoj mami. Bilo je sedam sati, došla sam iz škole, pocrvenela sve, nije mi bilo dobro, svi su primetili da me nešto muči, niko nije znao šta je problem. Sela sam sa njom, imala sam poverenja u nju, gledala sam je kao majku. Počela je da me ispituje, ja sam se otvorila. Otišla da spavam, ujutru smo otišli u policiju - rekla je Viki.

Autor: Nikola Žugić