Ljubomir Ljuba Ninković, kompozitor, gitarista, jedan od najboljih akustičara na domaćoj sceni, čije su melodije definisale generacije, bio je čovek koji je spojio rokenrol bunt i balkansku dušu. Ljubomir Ninković umro je u 76. godini.
Ljubomir Ljuba Ninković, inače brat glumca Bode Ninkovića, rođen je 1950. godine u Smederevu. Bio je srpski i jugoslovenski muzičar, kompozitor i autor.
Osnovno, srednje i muzičko obrazovanje stekao je u svom rodnom Smederevu. Početak njegove muzičke karijere obeležen je učešćem u amaterskim bendovima, a 1967. godine pridružuje se grupi "The Spooks”, sa kojom započinje profesionalnu karijeru nastupajući na "beat” igrankama širom Srbije.
Komponovao je muziku za serije i televizijske emisije.Brat je našeg čuvenog glumca Slobodana Bode Ninkovića.
Ljuba, njegov brat Asim Ninković, Miomir Đukić i Vojislav Đukić, osnovali grupu S vremena na vreme.
Oni su oborili publiku sa nogu akustičnim gitarama, flautama i troglasnim pevanjem koje je zvučalo kao da dolazi iz nekog drugog sveta. Ljuba je bio autor nekih od njihovih najlepših pesama, u njihovom zvuku osećali su se etno momenti.
Pesme: „Moj svet“, „Sunčana strana ulice“, „Dixie Band“ i „Tema za Šarloa“ , samo su neke od njihovih najlepših numera.
Ninkovićev talenat bio je suviše raskošan da bi ostao zarobljen u okvirima jednog benda. Njegov rad u Radio Beogradu ostavio je neizbrisiv trag. Komponovao je muziku za brojne radio-drame, pozorišne predstave i filmove. Malo je onih koji znaju da su generacije dece odrastale uz njegove taktove, ne sluteći da iza te vedrine stoji jedan od pionira rok scene.
Njegova saradnja sa decom bila je posebna priča. Kroz legendarne emisije poput „S one strane duge“ i rad sa horom „Besne gliste“, Ljuba je pokazao da se najmlađoj publici mora obraćati sa najvećim poštovanjem i najkvalitetnijom muzikom. Dobitnik je brojnih priznanja, uključujući i Zlatnu arenu u Puli za filmsku muziku, čime je potvrdio svoj status svestranog umetnika.
Iako su ga mnogi doživljavali isključivo kao „akustičara“, Ljuba je imao i svoju rokenrol stranu. Osamdesetih godina, zajedno sa Vladom Jankovićem Džetom, osnovao je grupu Tunel. Bio je to povratak bazičnom roku, radiju i neposrednosti. Hitovi poput „Volim te kad hodaš“ pokazali su da Ninković podjednako dobro vlada i električnom gitarom, donoseći zrelost i melodičnost koja je krasila sve što je ikada dotakao.
Oni koji su ga poznavali, opisivali su ga kao čoveka blage naravi, ali čvrstih umetničkih principa. Nikada nije podilazio trendovima. Kada se grupa S vremena na vreme ponovo okupila devedesetih, održavši onaj čuveni koncert u prepunom Sava Centru, bilo je jasno da njihova muzika nije ostarila ni dan. Ljuba je tada stajao na bini sa istom onom dečačkom iskrom u očima kao i 1972. godine.
Njegov poslednji veliki projekat, solo album „Hodač“, bio je svojevrsna rekapitulacija njegovog unutrašnjeg sveta – zbirka pesama koja miri prošlost i sadašnjost, tišinu i zvuk.
Ljuba Ninković nije bio samo muzičar; bio je hroničar jednog vremena u kojem je muzika bila važna, u kojem je stih imao težinu, a melodija dušu. Odlazi u večnost da se pridruži velikanima koji su, kao i on, verovali da se svet može popraviti jednom dobrom pesmom.
Nama ostaju njegove ploče, njegovi zapisi u etru Radio Beograda i ona poruka kojom nas je uvek ispraćao: da, bez obzira na sve, uvek pokušamo da nađemo put do sunčane strane ulice.
Vest o njegovoj smrti objavio je na Fejsbuku Željko Stefanović, dugogodišnji novinar Radio Beograda.
"S velikom tugom obaveštavam ljude iz sveta muzike i brojne zajedničke prijatelje da nas je napustio naš Ljuban. Moj divni Smederevac velikog srca i predivne duše. Nadali smo se da će nam još poživeti, da će nas radovati svojim prisustvom u našim životima, milovati notama. Zahvaljujem Bogu što mi je bio među drugarima od detinjih dana kod Gornje vage, kada bi Ljuban prošao korzoom - sve bi stalo, zaista su ga ljudi voleli. O divnim pesmama - i da ne pričam, i one su bile ogledalo njegove plemenite duše", napisao je Stefanović.
Autor: N.B.
