Vedrana Rudan izašla iz bolnice, pa priredila iznenađenje deci: Ovo je najsrećniji dan u mom životu!

U najnovijoj kolumni na svom blogu Rudan.info Vedrana je objasnila kako su porodično obedovali i nekoliko puta je naglasila da joj je ovo najlepši ručak u životu. Njenu kolumnu prenosimo u celosti:

"Pozvali smo decu na ručak. Imamo šestoro dece. Ivančica se vrzmala oko stola, mačke Koko i Pepica su se izgubile.

Ležala sam na kauču dok su uživali u ručku. Muž je bio kuvar, sin je ispekao fantastične princes krofne, drugi sin je doneo vino.

Najlepši ručak u mom životu.

Dok sam gutala kašu od pirinčanog brašna kuvanu u bademovom mleku, vrtela sam stare filmove.

Ova plavokosa, lepa žena srednjih godina nekad je bila devojčica.

„Gospođo“, rekao mi je davno besni komšija, „vaša ćerka svaki dan lupa na moja vrata.“

Razljutio me. „Vi ni ne poznajete moju ćerku, ima petnaest godina, nije dete.“

Nekoliko dana kasnije čula sam topot na stepenicama. Ćerka je provalila u stan, komšija za njom. „To je ona, to je ona!“, urlao je.

Moja se ćerka tresla. „Izvinite, gospodine, previše sam ljuta, sklonite se s vrata, ne želim da gledate, prebicu je.“ „Tako treba s njima, kaiš je iz raja pobegao.“

Zaključala sam vrata pa smo se ludo smejale, ni danas ne znam čemu.

Za stolom je bio i sin, jedan od najlepših muškaraca koje sam u životu srela. Nije moj sin, iako jeste. On je, pre trideset pet godina, s mojom ćerkom kroz žaluzine gađao prolaznike vodenim bombama i jajima, dok smo njegov otac i ja sedeli u dnevnoj sobi i bili srećni što nam se deca ne biju nego uče u tišini.

Jednom je jedno od te dece otišlo na rođendan prijatelju čiji broj telefona nismo znali. Vratilo se sutradan u dva popodne.

U međuvremenu smo zvali policiju, bolnice, mrtvačnicu. Kad je ušao u kuću, samo je rekao: „Zaspao sam.“ Nisam mogla da ga ubijem, već tada je bio visok dva metra.

I muž i ja smo godinama gledali unapred. Ja sam se pitala u kakva će se čudovišta pretvoriti naša deca.

Propalice bez škole, pijanci, narkomani... Kako se odgajaju deca, pitali smo se decenijama.

I sad taj ručak, najsrećniji dan u mom životu.

Nije nam teško palo kad su se svi povukli na terasu, troje puši na naš užas, mi smo sa psom ostali da sedimo pored peći.

Petoro odraslih stranaca smejalo se ko zna čemu, nismo osetili potrebu da im se pridružimo, nismo se osećali isključenima.

Muž je Ivančici krišom davao keksiće, a onda ju je zgrabila naša unuka.

Rekla sam mužu: „Ovo je najlepši ručak u mom životu.“

„Zašto?“ Više od trideset godina živimo zajedno, dvoje smo potpuno različitih ljudi.

Kad su otišli, ja sam ih posle pola sata nazvala i bila srećna što su svi stigli živi kući.

Moj muž je gladio leđa mačkama. On misli da je normalno imati toliko normalne dece."

Autor: Nikola Žugić