Spavao sam na klupi i u autu, pa mi policajac pokuca i... Boban Rajović progovorio o počecima i dolasku u Beograd, a evo koja pesma mu je promenila život iz korena

Boban Rajović u razgovoru sa novinarkom Katarinom Rogojević za emisiju "Premijera Vikend - Specijal" progovorio je o teškim počecima u svojoj karijeri, dolasku u Beograd, ali i o smrti svoje majke u novembru prošle godine, a koja mu je jako teško pala.

- Uvek pominjem jednog mog dragog kolegu, koji nije među nama, a to je Sinan Sakić. Imao sam priliku jednom u avionu da pričam sa njim, pitam ga jednom: "Koliko ti godina imaš", on mi kaže kao iz topa: "350 godina". Tada ga nisam kapirao, sada ga kapiram. Zaista mi je jasan, zaista imam 350 godina, kada bih sabirao u tom nekom pogledu šta se sve izdešavalo pre karijere, čini mi se da sam živeo tri života. Sam taj turbulentni život pre nego što sam počeo da se bavim ovim poslom, a onda posle način na koji se moja karijera odvijala, vrlo jedna turbulentna priča...Vrlo je retko da neko veruje u sebe toliko, ja sam napravio mali dokumentarac gde priča o svom životu kada sam vozio taksi i kada je '98 ušao čovek u taksi, ispostavilo se da je s našeg prostora, odakle ja tu, ja sam tada njemu govorio da ću postati poznati i popularni pevač i da ću puniti dvorane širom bivše Jugoslavije. Jednostavno, zaista sam verovao stalno u sebe, igrao sam fudbal isto kao i sin, imao sam te povrede i rano sam napustio i drugari su očekivali na TV ekranima da me vide kao fudbalera, ali eto, bavim se muzikom. Radio sam u fabrici gde se farbaju lutke koje stoje na izlogu, ja sam farbao te lutke, to je bilo na 15 minuta od moje kuće i svaki put kada sam imao pauzu, onda sam išao kući da ručam i vratim se u fabriku na posao. Na tom putu od fabrike do kuće, uvek sam pevušio - govorio je Boban na samom početku i nastavio:

- Ja sam neko ko je tada došao iz Danske 2000. godine u Beograd, u možda neko doba koje je bilo najkritičnije, posle bombardovanja i devedesetih, neko ko nije znao ovu scenu i ovaj posao, neko ko se nikad nije susretao sa studijima. Krenuti u borbu bez da poznaješ bilo koga u ovom gradu, treba ti puno novca, svi su me čudno gledali...Onda se dogodio taj prvi album i pesma "Piroman", koja je malo skrenula pažnju. Tada su postojale moje neke kolege, ja sada poznajem njih troje koji su i dan-danas tu i napravili su velike karijere, već su poznavali kafane, već su radili u našim kafanama, imali su razna poznanstva, a ja sam došao kao grom iz vedra neba, ne poznaješ nikoga i uspeo sam velikim trudom i radom i jednim ozbiljnim šprintom. Ne, ja nisam prošao peške, morao sam da šprintam da bih postigao neke stvari. Ja sam imao 28 godina kada sam došao, imao sam dve ćerke, sin se rodio, trebalo je doći u novu zemlju, izdavati albume i tražiti svoju sreću. Sreća je došla sa pesmom "Usne boje vina", ali eto, Bog me je pogledao, video je mladog momka koji trči i koji se bori i koji ne misli nikome zlo, već samo želi svoj uspeh, ostavio je svoju porodicu u Danskoj...Jedan vrlo težak period, naravno, sve ima teže od težeg. Mnogo često sam ostajao bez novaca, ali sam imao sreće i hrabrosti da pozajmim i vratim, a moj život se okrenuo sa pesmom "Usne boje vina", nisam znao da se snađem u svemu tome: "Šta je sve ovo? Odjednom me svi vole" - priznao je Boban, a onda je otkrio da je čak spavao i na klupi kada nije imao novca:

- Proći kroz sve to, spavati po, ali zaista bukvalno, spavati u parkovima, bilo je toga zaista, u autu starom,ostajao bez goriva, policajac me je budio da ne mogu tu da spavam, folirao sam se da su puni hoteli. Čekaš jutro, otvoriš ladicu, uzmeš četkicu, malo vode i opereš zube. Središ se za splav, rekao bi čovek da sam pun, a tačno imaš za jedan sok. Ponašaš se tamo kao da si pun kao brod čisto da bi se nešto desilo, pa zaboraviš da si potrošio tih nekoliko hiljlada dinara, pa zaboraviš da nisi platio parking...Bilo je tih raznih situacija, ali se ne stidim, jer nikoga nisam prevario i uvredio, nego sam se borio na takav način - ispričao je Boban.

Bobanu Rajoviću je jako teško pala smrt majke u novembru prošle godine, te je sada, kako je istakao, umalo zaplakao na sam pomen ovog tragičnog slučaja.

- Ja sam tada imao više razloga da plačem, nego sada, ali su mi sada zamalo pošle suze. Juče sam bio u Crnoj Gori, bio sam na grobu svoje majke i ispričao se sa njom. Nema prostora za tugu u našem poslu, šta sam ja, preskočio sam možda jedan vikend, već sam sledeći radio. Moraš da radiš i tako dalje da tu tugu ispoljavaš na neki drugi način - zaključio je pevač za emisiju "Premijera Vikend-Specijal".

Autor: Nikola Žugić