Nisi primljen jer si isfeminiziran: Glumac Uroš Milojević u velikoj životnoj ispovesti progovorio o detinjstvu i diskriminaciji na koju je naišao: Onda sam krenuo da kopam po sebi...

Uroš Milojević osim što je glumac, oprobao se i u ulozi voditelja, nosilac je jedne statuete i to na danima komedije. On je čovek koji, još uvek radi na određeno vreme na tim daskama koje život znače i čovek koji beskrajno voli svoj Niš.

Uroš je na samom početku jedne emisije govorio o svom detinjstvu u Nišu, o tome da je željeno dete svojih roditelja, da ima rođenog brata...

On je i brat i sin i unuk, a uloga koja mu se kaže najviše dopala je:

- Pa, nažalost, moji deka i bake više nisu među nama, ali unuk. Mislim, nek se majka ne naljuti, ali nekako pre svega unuk. Neko mi jednom rekao da kada odu bake i deke, da onda nekako sa njima ode i dobar deo detinjstva, jer više nismo unuci, onosno unučad. I onda, naravno, posle te uloge unuka, onda, naravno, uloga sina.

Uorš kaže da su ga u porodici uvek zvali Uki, baš kao i prijatelji danas, ali da je mama umela da kaže i Uroše, što je za njega značilo "da je proradila devica u njoj i da treba da je se klonim ili da pomno slušam sve što će od trenutka Uroše izaći iz..."

Prvih deset godina je bio tužan

Jednom prilikom Uroš je izjavio da nikada nisu porodično otišli na more i da žali zbog toga.

- Ja sam '90. godište, moj brat je '91. To su bile one godine strašne i nekako, majka je zubni tehničar, bila, mislim, i dalje je, ali je sad u peniziji, a tata je radio na železnici, i, nekako se prosto nije dogodilo. Sad ne znam tačno... - kaže Uroš.

Prvih deset godina svog života Uroš je kaže bio tužan.

- Bio sam jako tužan u tom periodu, mislim, prvih deset godina. Stalno sam maštao o tome da mi mama i tata bili su neki šatori, oni kao kućice u stvari, za u stan i bio je neki tepih u koji sam ja bio zaljubljen, a to su oni tepisi bili koji su išarani onako da mogu da se voze automobilčići, a Dušan i ja smo uglavnom nasledili igračke od tate i sećam se jednog automobilčića koji sam ja slučajno slomio, a koji je mom tati, kada je on bio dete, u Nišu poklonila pokojna Radmila Savićević, jer ona jako volala decu, to mislim da svi znamo. Slučajno sam nagazio na taj autić i dobio grdnju, normalno, ja bih samog sebe grdio sada sa ove distance i bio sam jako tužan što nikako, a nisu mogli prosto financijski u tom periodu, da mi kupe - kaže Uroš, a onda se osvrnuo na srećne trenutke:

- Ja nekako razdvajam, pa sad vi me ispravite, možda ja grešim, ali i kroz moj posao je zapravo dosta upletena psihologija, to nam je jedan od zadataka, da branimo lik koji tumačimo, ja kažem, razdvajam ta dva termina srećan i radostan. Možda ta dva termina i znače isto, nekako u mom ličnom tumačenju, meni je lično od pre par godina kada sam prozreo dotle, važniji taj termin radost jer čini mi se da nije, da je dugoročniji nekako. To je samo moje tumačenje, možda ja grešim. Tako da ja za sebe smatram da sam stvarno radostan čovek i tada bio i radosno dete.

Svirao je violinu, a onda upisao Mašinsku školu

Uroš je kao najsrećniji trenutak istako onaj kada je upisao muzičku školu u kojoj je svirao violinu iako je želeo da svira klavir.

Posle muzičke škole prvo je planirao da srednju upiše solo pevanje, a onda se ipak odlučio da upiše Mašinsku školu u Nišu.

- Iako sam imao poene, u osnovnoj školi sam bio odličan đak, ali matematika je uvek bila problem to ste lepo na početku rekli, ona je i dalje problem ali prosto, eto, tako... - kaže Uroš.

"Nisi primljen jer si previše isfemiziran"

Već u detinjstvu Uroš je kaže počeo da spoznaje neke stvari.

- Recimo ja za sport koji je podrazumevao loptu stvarno nikad nisam bio zainteresovan iskreno nikad nisam bio ni neki talenat za to, pravo da vam kažem nije zaista bilo u mojoj sferi interesovanja. Taj deka koji je oficir, on imao jednu rečenicu, sad parafraziraću kao "kakav je to čovek", mislim, iz vaspitanja i iz brige, "kakav je to čovek da beži od lopte, to nikad nisam video, ne razumem". Verujte da sam evo sad kada je bilo Evropsko prvenstvo, prvi put sam pogledao dve utakmice zaredom. Stvarno, ne foliram se, iako sam trenirao i plivanje i u nekom trenutku, odnosno vaterpolo, ali to je baš u ranom pubertetu da kažem i onda je to u nekom trenutku mene krenulo da... - kaže Uroš i dodaje:

- Ja sam voleo bicikl oduvek i dalje obožavam da vozim bicikl, pored Niša ima stvarno divne prirode, na pet kilometara, sever, jug, istog, zapad, netaknuta priroda i stvarno to volim kao rekreativac. Da se vratim, nekako to je meni, već moja percepcija toga je bila kao zašto ja sad nisam isti kao ostali, kao većina, dečaci, pa čak ni devojčice, jer bile su i devojčice koji su više ne znam volele sport generalno nego ja, pa je nekako ta misao u meni ti utisci na momente su jenjavali, pa su se opet nekako rađali i tako dok nisam probao da upišem prvi put Akademiju, ne svoju nego jednu drugu i onda u nekom trenutku, mada nije da zbog toga nisam primljen na Novosadsku akademiju, jedna profesorka mi je rekla: "Nisi primljen jer si previše isfeminiziran". Ta osoba više nije među nama, ne bih ni o imenima i mene je to tako nekako ošamarilo - kaže Uroš, a profesorka se nadovezala pitanjem da li ga je pogodilo ili osvestilo, na šta glumac kaže:

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели U r o š M i l o j e v i ć (@urosh.milojevic)

- I jedno i drugo, s tim što me je instiktivno prvo pogodilo, sa nekim instiktom životinjskim, animalnim da tako kažem, to je prva reakcija, a kasnije mogu da kažem da sam bio čak i zahvalan ne zato što nisam primljen, jer Novi Sad mnogo volim kao grad, nego prosto za neki, kako da kažem taj verbalni, mada sam, i dalje smatram, bio premlad za takvu rečenicu. To je bila 2009. godina, ja sam imao 19 godina ali me nekako, kako da kažem, ošamarilo i onda sam krenuo da kopam po sebi šta sam ja u stvari.

Autor: pink.rs